Ležala je, polako tonući u san. Osetila je onu dobro poznatu lakoću, kao kada se skida tesna odeća. Uzdizala se ka plafonu, posmatrajući sebe dok spava. Izdizala se iznad krovova, i još dalje ka reci. Sijao je ispod nje most nad Savom. Svetlucao je grad u mraku, bacajući žuta svetla. Zaustavila se nad ušćem Save u Dunav. Znala je da je to mesto koje je vuče ka visinama. Istovremeno se kretala neverovatnom brzinom i osećala apsolutnu nepokretnost. To je trenutak u kome istovremeno postoje i apsolutna tišina i neverovatna buka. A onda ugleda belo svetlo koje je uvuče u vrtlog – ali lako, bestelesno. Ta materija, sveprožimajuća, bez napora prodire i pročišćava. Čula su isključena i sve se doživljava na nivou intuitivnog. Upijaju se misli bez reči; vibriraju znanja bez intelektualnog promišljanja. Iznenada, tek kao bljesak: jedno saznanje i svest o dobroti kao osnovnoj ljudskoj prirodi, a zatim velika radost koja postaje treperava svetlost. Ona se širi daleko u prostor poput praska, ali nežno, meko, bezgranično… Povratak u telo je brz, do te mere da svest ne može da ga prati. Samo prepoznaje kožu kao ram.
