Лежала је, полако тонући у сан. Осетила је ону добро познату лакоћу, као када се скида тесна одећа. Уздизала се ка плафону, посматрајући себе док спава. Издизала се изнад кровова, и још даље ка реци. Сијао је испод ње мост над Савом. Светлуцао је град у мраку, бацајући жута светла. Зауставила се над ушћем Саве у Дунав. Знала је да је то место које је вуче ка висинама. Истовремено се кретала невероватном брзином и осећала апсолутну непокретност. То је тренутак у коме истовремено постоје и апсолутна тишина и невероватна бука. А онда угледа бело светло које је увуче у вртлог – али лако, бестелесно. Та материја, свепрожимајућа, без напора продире и прочишћава. Чула су искључена и све се доживљава на нивоу интуитивног. Упијају се мисли без речи; вибрирају знања без интелектуалног промишљања. Изненада, тек као бљесак: једно сазнање и свест о доброти као основној људској природи, а затим велика радост која постаје треперава светлост. Она се шири далеко у простор попут праска, али нежно, меко, безгранично… Повратак у тело је брз, до те мере да свест не може да га прати. Само препознаје кожу као рам.
