Probudilo ju je približavanje belog svetla poput oblaka sa kojim se stapala. Ulazilo je u telo, lagano ga podižući iznad postelje. Osećala je kako joj se telo razlaže i širi, a onda postaje iste strukture kao i belo svetlo u kome su vibrirali suptilni tonovi.
Ta simfonija zvukova se širila dalje u prostor. Brujao je kosmos. Nije više osećala svoje telo i um. Bila je zvuk. Poput suptilnog zujanja pčela u košnici, ali znatno tiše, tananije, harmoničnije. Kosmos i ona su bili jedno.
Čestice njenog bića prožimale su se sa tom belom materijom. Izašla je izvan svih okvira. Mentalna aktivnost je potonula i nestala. Nije bilo ni jedne misli osim svesti da ne postoje granice između nje i okolnog prostora. Bez osećaja, straha, strepnje. Bez bilo kakave uzmemirenosti. Um nije davao nikakve instrukcije niti sugestije – tek poput daleke čestice koja treperi – tona u simfoniji.
Ta bela svetlost je bila pramaterija – bila je Sve.
I ona je bila sve.
Stvorila se samo jedna misao – Ja
Oko nje vrlo brzo, poput magneta koji privlači čestice metala, približavale su se i grupisale te vibracije. Osetila je svoje telo i čula svoje disanje.
Samo jedna emocija je bila prisutna. Nešto što je dobila kao veliki poklon, ili ono što je već postojalo. A nije verovala… ili se plašila. Nešto veoma neočekivano.
– Ljubav… – prošaputala je.
Rukama dodirnu pod, želeći da tu emociju ostavi tu, izvan.
Lepotu doživljenog i osećaj savršenog mira ponese u sebi.
U isto vreme, negde daleko, panditi su pevali pesme koje su izvodili nakon pet stotina godina…
Ponovo…