Пробудило ју је приближавање белог светла попут облака са којим се стапала. Улазило је у тело, лагано га подижући изнад постеље. Осећала је како јој се тело разлаже и шири, а онда постаје исте структуре као и бело светло у коме су вибрирали суптилни тонови.
Та симфонија звукова се ширила даље у простор. Брујао је космос. Није више осећала своје тело и ум. Била је звук. Попут суптилног зујања пчела у кошници, али знатно тише, тананије, хармоничније. Космос и она су били једно.
Честице њеног бића прожимале су се са том белом материјом. Изашла је изван свих оквира. Ментална активност је потонула и нестала. Није било ни једне мисли осим свести да не постоје границе између ње и околног простора. Без осећаја, страха, стрепње. Без било какаве узмемирености. Ум није давао никакве инструкције нити сугестије – тек попут далеке честице која трепери – тона у симфонији.
Та бела светлост је била праматерија – била је Све.
И она је била све.
Створила се само једна мисао – Ја
Око ње врло брзо, попут магнета који привлачи честице метала, приближавале су се и груписале те вибрације. Осетила је своје тело и чула своје дисање.
Само једна емоција је била присутна. Нешто што је добила као велики поклон, или оно што је већ постојало. А није веровала… или се плашила. Нешто веома неочекивано.
– Љубав… – прошапутала је.
Рукама додирну под, желећи да ту емоцију остави ту, изван.
Лепоту доживљеног и осећај савршеног мира понесе у себи.
У исто време, негде далеко, пандити су певали песме које су изводили након пет стотина година…
Поново…
