Tužno je i to što umesto da pričamo o tome da se poveća zastupljenost pesnikinje u nastavnim planovima i programima, mi danas Desanku, i njena najbolja dela, treba da branimo. Od koga to treba da ih branimo?
Desanka Maksimović (Foto:A.Vasiljević)
Knjiga „Tražim pomilovanje” ima u podnaslovu odrednicu: „lirske diskusije sa Dušanovim zakonikom”. Ovim pesničkim delom Desanka Maksimović stupila je u dijalog sa nekim ko predstavlja zemaljski autoritet, kao i u dijalog sa slovom i duhom zemaljskih zakona. Pritom se upitala o smislu postojećih hijerarhija kojima su obuhvaćena lica, pojave i stvari. U jednoj od pesama zbirke pomilovanje je zatraženo čak i za ljude koji su puni sebe, i uvereni u sopstvenu važnost. Za one koji imaju „pozivnice / za svaku povorku i panoramu”, za one koje na svakoj svetkovini „numerisano mesto čeka”, „za one kojima su svi znani i neznani / anđeli milosrđa osigurani”.
Nema sumnje da bi pesnikinja pomilovanje zatražila i za sve one koji su ovih dana olako presuđivali njenoj poeziji. Za ljude činovničke pameti koji ne osećaju vrednost njene poezije, a ni poezije uopšte, kao i za one na pozicijama moći, koji su često lišeni duha, ali ih to ne sprečava da presuđuju u tananim stvarima duha. Zatražila bi pomilovanje i za sve one koji se sete da poezija postoji tek kada se neka pesnička knjiga nađe u centru skandala.
Zbirka „Tražim pomilovanje” pisana je kristalno jasnim, prefinjenim i jednostavnim jezikom. Pesme ove zbirke na sasvim poseban i uzbudljiv način spajaju prošlost i sadašnjost. Predlog, koji je bio u opciji, da se ovo delo iz nastavnog plana i programa za četvrti razred gimnazije premesti u nastavni plan i program za prvi razred gimnazije lišen je dubljeg smisla, jer ovo delo na pravi način mogu doživeti upravo učenici starijeg uzrasta. Ideja da se smanji zastupljenost poezije Desanke Maksimović u školskom programu za gimnazije, sa obrazloženjem da je njena poezija „veoma prisutna u osnovnoj školi”, teško da zaslužuje komentar.
Da stvar nije tužna bila bi smešna. Upravo je učenicima srednjih škola, u dobu kad se u duši javljaju ozbiljni nemiri, i kada se oni suočavaju sa složenim, često protivrečnim osećanjima, potreban, a reklo bi se i neophodan, susret sa poezijom naše pesnikinje. Tužno je i to što umesto da pričamo o tome da se poveća zastupljenost pesnikinje u nastavnim planovima i programima, i da se izbor iz njene poezije načini tako da postanu vidljivije i njene misaone pesme, mi danas Desanku, i njena najbolja dela, treba da branimo. Od koga to treba da ih branimo?
Nastavni planovi i programi kod nas se, očigledno, ne prave dovoljno ozbiljno i promišljeno. I otuda imamo ovakvu situaciju, da se mnoga vredna dela izbacuju iz programa. Posebno je poezija tu ugrožena. Prvo, ona nije dovoljno zastupljena. Drugo, odabrane pesme često nisu najbolje pesme tih autora, a nisu podsticajne ni učenicima. I, konačno, poezija se u školskoj nastavi učenicima često približava na površan, mehanički način. Kada je o ovom potonjem reč, ima li smisla ljutiti se na profesore književnosti i jezika koji poeziju deci ne umeju da približe na kreativan način, kada ljudi koji kroje njihov nastavni program kažu da izbor Desankine poezije srednjoškolci ne treba da čitaju jer su se sa mnoštvom njenih stihova već sreli u osnovnoj školi?
U prvoj pesničkoj zbirci Desanke Maksimović, koja se zove jednostavno „Pesme”, i objavljena je 1924, postoji i pesma pod naslovom „Svejedno mi je”. U njoj se nalaze i sledeći stihovi: „Svejedno mi je, / ma šta da se tužno zbiva / u srcu mom: / ja život volim”. Desanka je volela život, prirodu, ljude, poeziju, srpski jezik, svoj narod. Proslavljanje života u svim njegovim vidovima, čak i kada on pokaže svoje tamno lice, postaće kvalitet po kojem će se prepoznavati poezija Desanke Maksimović u svim njenim kasnijim knjigama.
Desanka je pisala duboko i autentično o ljubavi i prirodi, ali i o prolaznosti i smrti. Ona poeziju nije razdvajala od života, i svojim knjigama izrekla je lirski ubedljivu i autentičnu pohvalu životu. Da bismo to osetili, njenu poeziju moramo doživeti. A da bismo to uspeli, moramo i sami da volimo život, i ljude, i poeziju. Mogu li poeziju Desanke Maksimović da dožive i vole oni koji su puni sebe, uvereni u sopstvenu važnost, oni koje svugde „numerisano mesto čeka”? Oni „važni”. Oni koji presuđuju njenoj poeziji.
Izvor: POLITIKA
