детаљ слике: Artist Anelia Pavlova (Sofia, Bulgaria 1956)

Тужно је и то што уместо да причамо о томе да се повећа заступљеност песникиње у наставним плановима и програмима, ми данас Десанку, и њена најбоља дела, треба да бранимо. Од кога то треба да их бранимо?

Десанка Максимовић (Фото:А.Васиљевић)

Књига „Тражим помиловање” има у поднаслову одредницу: „лирске дискусије са Душановим закоником”. Овим песничким делом Десанка Максимовић ступила је у дијалог са неким ко представља земаљски ауторитет, као и у дијалог са словом и духом земаљских закона. Притом се упитала о смислу постојећих хијерархија којима су обухваћена лица, појаве и ствари. У једној од песама збирке помиловање је затражено чак и за људе који су пуни себе, и уверени у сопствену важност. За оне који имају „позивнице / за сваку поворку и панораму”, за оне које на свакој светковини „нумерисано место чека”, „за оне којима су сви знани и незнани / анђели милосрђа осигурани”.

Нема сумње да би песникиња помиловање затражила и за све оне који су ових дана олако пресуђивали њеној поезији. За људе чиновничке памети који не осећају вредност њене поезије, а ни поезије уопште, као и за оне на позицијама моћи, који су често лишени духа, али их то не спречава да пресуђују у тананим стварима духа. Затражила би помиловање и за све оне који се сете да поезија постоји тек када се нека песничка књига нађе у центру скандала.

Збирка „Тражим помиловање” писана је кристално јасним, префињеним и једноставним језиком. Песме ове збирке на сасвим посебан и узбудљив начин спајају прошлост и садашњост. Предлог, који је био у опцији, да се ово дело из наставног плана и програма за четврти разред гимназије премести у наставни план и програм за први разред гимназије лишен је дубљег смисла, јер ово дело на прави начин могу доживети управо ученици старијег узраста. Идеја да се смањи заступљеност поезије Десанке Максимовић у школском програму за гимназије, са образложењем да је њена поезија „веома присутна у основној школи”, тешко да заслужује коментар.

Да ствар није тужна била би смешна. Управо је ученицима средњих школа, у добу кад се у души јављају озбиљни немири, и када се они суочавају са сложеним, често противречним осећањима, потребан, а рекло би се и неопходан, сусрет са поезијом наше песникиње. Тужно је и то што уместо да причамо о томе да се повећа заступљеност песникиње у наставним плановима и програмима, и да се избор из њене поезије начини тако да постану видљивије и њене мисаоне песме, ми данас Десанку, и њена најбоља дела, треба да бранимо. Од кога то треба да их бранимо?

Наставни планови и програми код нас се, очигледно, не праве довољно озбиљно и промишљено. И отуда имамо овакву ситуацију, да се многа вредна дела избацују из програма. Посебно је поезија ту угрожена. Прво, она није довољно заступљена. Друго, одабране песме често нису најбоље песме тих аутора, а нису подстицајне ни ученицима. И, коначно, поезија се у школској настави ученицима често приближава на површан, механички начин. Када је о овом потоњем реч, има ли смисла љутити се на професоре књижевности и језика који поезију деци не умеју да приближе на креативан начин, када људи који кроје њихов наставни програм кажу да избор Десанкине поезије средњошколци не треба да читају јер су се са мноштвом њених стихова већ срели у основној школи?

 У првој песничкој збирци Десанке Максимовић, која се зове једноставно „Песме”, и објављена је 1924, постоји и песма под насловом „Свеједно ми је”. У њој се налазе и следећи стихови: „Свеједно ми је, / ма шта да се тужно збива / у срцу мом: / ја живот волим”. Десанка је волела живот, природу, људе, поезију, српски језик, свој народ. Прослављање живота у свим његовим видовима, чак и када он покаже своје тамно лице, постаће квалитет по којем ће се препознавати поезија Десанке Максимовић у свим њеним каснијим књигама.

Десанка је писала дубоко и аутентично о љубави и природи, али и о пролазности и смрти. Она поезију није раздвајала од живота, и својим књигама изрекла је лирски убедљиву и аутентичну похвалу животу. Да бисмо то осетили, њену поезију морамо доживети. А да бисмо то успели, морамо и сами да волимо живот, и људе, и поезију. Могу ли поезију Десанке Максимовић да доживе и воле они који су пуни себе, уверени у сопствену важност, они које свугде „нумерисано место чека”? Они „важни”. Они који пресуђују њеној поезији.

Извор: ПОЛИТИКА 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: