detail from: Maximilien Luce

U RADNjI NEBESKOJ

 

Kad umre obućar, trgnu se cipele koje je napravio. Zadrhte nove, stare, odbačene, pocepane i cipele o kojima je maštao. Postave im puknu i raskrvare palčeve. Štikle se polome i hramlju do kuće. Pobesneli lubovi oderu pete. Tabanice se zgrče i nažuljaju prste. Pendžete se probuše. Koža se skupi i namrvi kosti.

Bez obzira da li su anđeli ili đavoli, cipele pošalju cvetne korake, da isprate svog tvorca.

Pre sedam godina, u radnju nebesku, uselio se majstor Ostoja. Nastavio je da kroji lica za cipele i da po njima kucka. Spustio bi čekić na oblak, a kalupe izbodene ekserčićima, stavljao je na odraz pankle, koja je nekada bila njegov radni sto. Ušivao je zamišljene delove obuće mesečevim nitima a đonove lepio sunčevim zracima. Redosled rada je bio potpuno isti, samo je način izrade prilagođavao krugovima kroz koje duša prolazi, da bi se upoznala s Bogom.

Iz šoljica za kafu, obućari piju pelinkovac. Ali sada, majstor Ostoja uzima dve staklene čašice iz izloga. Duva u njih da istera prašinu. Čeka da kucne čas, koji se proteklih meseci najavljivao i odjavljivao. Čas, koji će preseliti još jednog obućara na nebo.

Nešto je zašuštalo iza Ostojinih leđa, slično lepetu krila kada osete tačku oslonca. On se trgnuo. Ugledao je isprekidanu svetlost, kako poslednjim talasima snage pokušava da se sažme i pretoči u šapat.

– Žiko, da li si to ti? – pitao je stari majstor, još uvek s nevericom, jer po godinama zamaljskim, Živorad može da mu bude sin.

– Ja sam... Toliko sam umoran i namučen... Nemam snage ni mrtav da budem...

Majstor Ostoja je privukao nisku, obućarsku stolicu a zatim pridržao Žiku, da natenane sedne.

– Žile moj, kroz iste sam muke prošao... U sanduku, čuvam flašu Gorkog lista. Popićemo po koju kapljicu...

Klupko prigušene svetlosti počelo je da se komeša. I kao u snu, kada je sve moguće, Žika je iz unutrašnjosti duše, izvukao veliki, žut limun.

– Ovo sam ti doneo!

Pre nego što je uzeo limun, Ostoja je udahnuo...

– Još uvek miriše! – širokim nožem za trašenje, pažljivo je isekao dva koluta i bućnuo u čaše.

– Dobro mi došao, majstor Žiko!

– Bolje te našao, majstor Ostoja!

– Da popijemo, po jednu kap, na iskap!

– Da popijemo, kap po kap, na iskap! – živnuo je Žika.

Ako u beskraju postoje glagoli, majstor Žika je sedeo, majstor Ostoja je stajao pored njega. Kapljice pelina su svetlucale, slivajući se ka mestu, u kome će se samo na trenutak, dodirnuti njihovi putevi.

Kederi, kapne i branzoli, nenametljivo su mahali. Nečujno su zveckala klešta za cvikovanje, tronošci za ukivanje, zumbe i šila. Špiritusna lampa je zadržavala dah, u iščekivanju novog plamena. Na ovom svetom mestu, tačan otisak stopala kao i dužinu gazišta, mogao je da uzme samo Bog.

Zagledani u svoje zanatske živote, Ostoja i Žika su pronašli brdo napravljenih cipela. Prisetili su se mustri po kojima su ih pravili. Prepoznali su mušterije koje su ih nosile, srećni što su ostali u tajnom dosluhu s njima.

Najednom, Žika je pokušao da ustane. Zašuštao je jače, kao da se okrepio i raširio.

– Molim te, daj mi...

                Ostoja je polako razvezao čvor i skinuo kecelju. Toliko je lepka bilo razmazano po njoj, da je ličila na oklop.

– Uvek sam voleo zelene kecelje – osmehnuo se Žika.

– I ja...

– Pomozi mi da stavim naš viteški oklop.

Pre nego što mu je pomogao da je navuče, Ostoja se osenio krsnim znakom.

– Neka te čuva i sačuva, u radnji nebeskoj, Žiko.

– Bolest mi je isterala strah iz kostiju... Više se ne bojim.

Ostoja je sipao preostale kapi u čašice i flaša je nestala. Da je imao jezik, on bi se razvezao. Ali svejedno, reči su same sebe stvarale.

– Umirati, umoriti se, umiriti se... Ako se ponovo rodim, biću pesnik.

– Mi jesmo pesnici. Naše pesme su cipele... Za putnike, u svim pravcima – pobunio se Živorad.

– Ako je tako, a tako je... uskoro ćemo se rastati.

– Znam Ostoja... Nema sastanaka bez rastanaka.

– Ostao mi je poslednji krug, pre nego što upoznam Boga.

– Ako prepoznaš Boga, reci mu... da ću...

– Doći ćeš, naravno... Ali dok ne stigneš, mnogo će još cipela prohodati svemirom.

– Kako to misliš?

– Zvezde su mi poručile, da radnju ostavim tebi.

– Ali Ostoja, to je tvoja radnja.

– Ovde nema vlasništva, nema slabosti... Kuckao sam, da uobličim savest i da čistom ljubavlju, mislim na svoje voljene. Zašto da gubiš vreme? Počni odmah da radiš...

– Hvala ti, majstor Ostoja.

– Nema na čemu, majstor Žiko.

                Pre nego što se pretvorio u novi vid energije, Ostoja je izvukao fioku za alate.

– Ako ti zatreba ... kamen za oštrenje...Tu su i cirkle, turpije, kuke za izvlačenje. Radla, doduše malo klimava i par obrtaja... da napraviš čizme od ognjila.

– Neka ti je srećan krug... dragi Ostoja...

– Do skorog viđenja... mili moj Žiko...

U ime večnog života, Žika je uzeo čekić i nastavio da kucka. Nekoliko žar ptica, sletelo je na zemlju.

SHARE THIS PAGE ON: