детаљ слике: Maximilien Luce

У РАДЊИ НЕБЕСКОЈ

 

Кад умре обућар, тргну се ципеле које је направио. Задрхте нове, старе, одбачене, поцепане и ципеле о којима је маштао. Поставе им пукну и раскрваре палчеве. Штикле се поломе и храмљу до куће. Побеснели лубови одеру пете. Табанице се згрче и нажуљају прсте. Пенџете се пробуше. Кожа се скупи и намрви кости.

Без обзира да ли су анђели или ђаволи, ципеле пошаљу цветне кораке, да испрате свог творца.

Пре седам година, у радњу небеску, уселио се мајстор Остоја. Наставио је да кроји лица за ципеле и да по њима куцка. Спустио би чекић на облак, а калупе избодене ексерчићима, стављао је на одраз панкле, која је некада била његов радни сто. Ушивао је замишљене делове обуће месечевим нитима а ђонове лепио сунчевим зрацима. Редослед рада је био потпуно исти, само је начин израде прилагођавао круговима кроз које душа пролази, да би се упознала с Богом.

Из шољица за кафу, обућари пију пелинковац. Али сада, мајстор Остоја узима две стаклене чашице из излога. Дува у њих да истера прашину. Чека да куцне час, који се протеклих месеци најављивао и одјављивао. Час, који ће преселити још једног обућара на небо.

Нешто је зашуштало иза Остојиних леђа, слично лепету крила када осете тачку ослонца. Он се тргнуо. Угледао је испрекидану светлост, како последњим таласима снаге покушава да се сажме и преточи у шапат.

– Жико, да ли си то ти? – питао је стари мајстор, још увек с неверицом, јер по годинама замаљским, Живорад може да му буде син.

– Ја сам... Толико сам уморан и намучен... Немам снаге ни мртав да будем...

Мајстор Остоја је привукао ниску, обућарску столицу а затим придржао Жику, да натенане седне.

– Жиле мој, кроз исте сам муке прошао... У сандуку, чувам флашу Горког листа. Попићемо по коју капљицу...

Клупко пригушене светлости почело је да се комеша. И као у сну, када је све могуће, Жика је из унутрашњости душе, извукао велики, жут лимун.

– Ово сам ти донео!

Пре него што је узео лимун, Остоја је удахнуо...

– Још увек мирише! – широким ножем за трашење, пажљиво је исекао два колута и бућнуо у чаше.

– Добро ми дошао, мајстор Жико!

– Боље те нашао, мајстор Остоја!

– Да попијемо, по једну кап, на искап!

– Да попијемо, кап по кап, на искап! – живнуо је Жика.

Ако у бескрају постоје глаголи, мајстор Жика је седео, мајстор Остоја је стајао поред њега. Капљице пелина су светлуцале, сливајући се ка месту, у коме ће се само на тренутак, додирнути њихови путеви.

Кедери, капне и бранзоли, ненаметљиво су махали. Нечујно су звецкала клешта за цвиковање, троношци за укивање, зумбе и шила. Шпиритусна лампа је задржавала дах, у ишчекивању новог пламена. На овом светом месту, тачан отисак стопала као и дужину газишта, могао је да узме само Бог.

Загледани у своје занатске животе, Остоја и Жика су пронашли брдо направљених ципела. Присетили су се мустри по којима су их правили. Препознали су муштерије које су их носиле, срећни што су остали у тајном дослуху с њима.

Наједном, Жика је покушао да устане. Зашуштао је јаче, као да се окрепио и раширио.

– Молим те, дај ми...

                Остоја је полако развезао чвор и скинуо кецељу. Толико је лепка било размазано по њој, да је личила на оклоп.

– Увек сам волео зелене кецеље – осмехнуо се Жика.

– И ја...

– Помози ми да ставим наш витешки оклоп.

Пре него што му је помогао да је навуче, Остоја се осенио крсним знаком.

– Нека те чува и сачува, у радњи небеској, Жико.

– Болест ми је истерала страх из костију... Више се не бојим.

Остоја је сипао преостале капи у чашице и флаша је нестала. Да је имао језик, он би се развезао. Али свеједно, речи су саме себе стварале.

– Умирати, уморити се, умирити се... Ако се поново родим, бићу песник.

– Ми јесмо песници. Наше песме су ципеле... За путнике, у свим правцима – побунио се Живорад.

– Ако је тако, а тако је... ускоро ћемо се растати.

– Знам Остоја... Нема састанака без растанака.

– Остао ми је последњи круг, пре него што упознам Бога.

– Ако препознаш Бога, реци му... да ћу...

– Доћи ћеш, наравно... Али док не стигнеш, много ће још ципела проходати свемиром.

– Како то мислиш?

– Звезде су ми поручиле, да радњу оставим теби.

– Али Остоја, то је твоја радња.

– Овде нема власништва, нема слабости... Куцкао сам, да уобличим савест и да чистом љубављу, мислим на своје вољене. Зашто да губиш време? Почни одмах да радиш...

– Хвала ти, мајстор Остоја.

– Нема на чему, мајстор Жико.

                Пре него што се претворио у нови вид енергије, Остоја је извукао фиоку за алате.

– Ако ти затреба ... камен за оштрење...Ту су и циркле, турпије, куке за извлачење. Радла, додуше мало климава и пар обртаја... да направиш чизме од огњила.

– Нека ти је срећан круг... драги Остоја...

– До скорог виђења... мили мој Жико...

У име вечног живота, Жика је узео чекић и наставио да куцка. Неколико жар птица, слетело је на земљу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: