Maske koje su se kalile vekovima,
istopile su se u agoniji ljubavi.
Zmija je iskočila iz srca
da razdvoji usne jezikom.
Jezik je nestao u glatkoj tami,
da bi pronašao dah.
Tren je bio dovoljan
da nagost napravi remek delo,
vezujući tela,
neustrašivim zanosom.
Moja duša na tvom ramenu.
Tvoje rame u mojoj kosi.
Predugo smo leteli iznad gnezda,
ispletenog od samoće.
Noćas je Bog spustio krzno,
da se na njemu volimo.
Dok šapućem svodovima tvojih leđa,
dok šapućem dolinama,
dok te grlim zdrobljenim sjajem,
slušam zamagljene odjeke,
putovanja kroz vreme.
Tvoje reči na mojim prstima.
Moja pesma u tebi.
Nošeni božanskim strunama,
skidamo nataloženu čežnju.
Bog više nema šta da nam uzme.
Zaspali smo u plamenu.
Kao jaganjci na krstu.
