Маске које су се калиле вековима,
истопиле су се у агонији љубави.
Змија је искочила из срца
да раздвоји усне језиком.
Језик је нестао у глаткој тами,
да би пронашао дах.
Трен је био довољан
да нагост направи ремек дело,
везујући тела,
неустрашивим заносом.
Моја душа на твом рамену.
Твоје раме у мојој коси.
Предуго смо летели изнад гнезда,
исплетеног од самоће.
Ноћас је Бог спустио крзно,
да се на њему волимо.
Док шапућем сводовима твојих леђа,
док шапућем долинама,
док те грлим здробљеним сјајем,
слушам замагљене одјеке,
путовања кроз време.
Твоје речи на мојим прстима.
Моја песма у теби.
Ношени божанским струнама,
скидамо наталожену чежњу.
Бог више нема шта да нам узме.
Заспали смо у пламену.
Као јагањци на крсту.
