Vuk je mrtav, a ni mi nismo dobro

Ovo sužavanje polja delovanja kulture i umetnosti u Srbiji jedna je opasna strategija koja teče zajedno sa liberalnim kapitalizmom i globalizacijom, kaže Dajana Đedović

Dok je Beograd tokom čitave godine preplavljen kulturnim događajima, čim se krene ka unutrašnjosti Srbije kao da se isključi svetlo. To je višedecenijsko stanje, i dok se povremeno govori o decentralizaciji kulture, stvari postaju sve gore. Ipak, postoje i dobri primeri sistematskog ulaganja i rada na kvalitetnim programima u Srbiji. Tim povodom razgovaramo sa Dajanom Đedović, urednicom književnog programa u Centru za kulturu „Vuk Karadžić”, u Loznici, nekada i njegovom direktorkom, kao i sa Nikšom Barlovim, umetničkim direktorom Raških duhovnih svečanosti.

 

Да­ја­на Ђе­до­вић (Фото Оливера Прелевић Танасић)

– Činjenica je da je 1992. godine ustanovljen etatizovan sistem kulture, koji do dana današnjeg nije reformisan. U najkraćem Srbija nema primenljivu strategiju razvoja kulture nedostaje strategija decentralizacije, nema mnoge zakone koji regulišu delovanje, nema kulturnu politiku, ima nerazvijenu nezavisnu scenu, jer izostaje podsticaj države u tom pogledu u smislu izgradnje zakonske regulative, sveprisutan je partijski voluntarizam i samim tim neprofesionalizam, veliki je upliv politike u ovaj sektor društvenog života kao i sveopšte siromaštvo – naglašava Dajana Đedović.

 

Njeno je mišljenje da javne institucije kulture, zbog instrumentalizacije i politizacije, pogotovu u unutrašnjosti, postaju mesta kolaboracije sa vlastima umesto da budu mesta emancipacije građana.

 

– Institucije kulture u unutrašnjosti prepuštene su partijskom voluntarizmu, otuđene su kako od zaposlenih, jer se sve odluke o radu i sadržaju programa donose izvan njih, tako i od krajnjih korisnika, publike, jer više niko ne vodi brigu o njihovim kulturnim potrebama. Kao takve ruševine od institucija preuzeće ih, ako već i nisu, turizam i jeftina zabava. Ovo sužavanje polja delovanja kulture i umetnosti u Srbiji jedna je opasna strategija koja teče zajedno sa liberalnim kapitalizmom i globalizacijom – smatra naša sagovornica.

 

Ona se priseća kraja 2006. godine, kada je došla na mesto direktora Centra za kulturu „Vuk Karadžić”, u Loznici, koji upravlja znamenitim mestom Tršić, rodnim mestom Vuka Karadžića, i gde je zatekla lošu situaciju u tom spomeničkom kompleksu.

 

– Vukova spomen-kuća i drugi objekti u okućnici i kompleksu bili su uništeni, većina njih zatvorena, bez sadržaja. Uz veliki angažman zaposlenih i celokupne zajednice uspeli smo da rekonstruišemo Vukovu spomen-kuću i okućnicu, otvorimo Muzej Vukovih sabora, vajat „Vuk i nauka”, renoviramo gledalište i saborište u prirodnom amfiteatru, otvorimo radionicu starih zanata, ustanovimo prvu Kuću pisaca, kao i Muzej jezika i pisma, koji je 2015. godine bio nominovan za nagradu Evropski muzej godine. Pokrenut je i čitav niz programa kao što su između ostalih, Letnja škola kreativnog pisanja „Dugo leto za kratke priče”, koja je ukinuta 2017. godine. A tokom trajanja ove škole ugostili smo u Tršiću više od 100 mladih ljudi iz Srbije i Republike Srpske – priča Dajana Đedović.

 

Prema njenim rečima, od 2010. do 2017. godine, u lozničkom Centru za kulturu, bio je organizovan čitav niz okruglih stolova, na kojima je uz brojne učesnike preispitivan značaj Vuka i njegove reforme, ali i savremene književnosti i umetnosti. Kao rezultat toga izašla je knjiga zbornik „Mi o Vuku”.

 

– Veoma sam ponosna i na publikacije koje su nastale kao rezultat rada stranih studenata. Oni su na sedam do devet evropskih jezika prevodili tekstove o Vuku, jeziku, Tršiću našem nematerijalnom nasleđu. Danas se ta izdanja mogu naći samo u našoj arhivi. Kuća pisaca je takođe program koji je održavan u Tršiću do 2018. godine, kada je krajnje neprofesionalno otkazan dolazak pesnikinje profesorke Fijone Sampson, iz Velike Britanije i to na dan njenog putovanja. Fijonu sam ipak uz saradnju izdavačke kuće „Arhipelag” Gojka Božovića i Vide Ognjenović dovela u Srbiju, Tršić i Loznicu, ali privatno. Kuća pisaca ugostila je do 2017. godine autore iz Španije, Škotske, Egipta, Grčke, Bugarske, Italije, Hrvatske, Kanade, Nemačke, Slovenije, Ukrajine, Rusije, Izraela, Nemačke, Republike Srpske. Tršić je u tom periodu bio mesto otvorenog dijaloga svih kultura ili što bi jedan lep novinski naslov iz tog vremena rekao „I Tršić je svet” – navodi Dajana Đedović, dodajući da je danas situacija sasvim drugačija, da je 2017. godine otvoren objekat u Tršiću, u koji je uloženo 360 miliona dinara, a koji, još nema ni ime, a ni svoju jasno definisanu svrhu. Najavljivan kao mesto izučavanja našeg identiteta, jezika, kulture, danas na svom fejsbuk profilu taj objekat se reklamira kao hotel, a pomenuti programi dešavaju se sporadično, sa nejasnim izborom sadržaja, učesnika i predavača.

 

– Rekla bih da je Tršić napušten kao kulturni prostor i da se primat svesno i smišljeno daje turizmu. Čini mi se da reči profesora Ljubiše Rajića koje je on napisao povodom 200. godišnjice Vukovog rođenja sasvim tačno odražavaju naš odnos prema ovom prostoru: „Vuk je mrtav, a ni mi nismo dobro” – ocenjuje naša sagovornica.

 

Ona podseća i na to da je Vukov sabor manifestacija koja beleži najduže trajanje u našoj kulturi sklonoj diskontinuitetu, da se od 1933. godine održava u Tršiću u nedelju, pred Malu Gospojinu.

 

– Sabor je ljude okupljao i tokom Drugog svetskog rata, uprkos zabrani okupatora, njen kontinuitet nije prekinut ni sa dolaskom komunizma, kroz njegovo trajanje možemo da pratimo menjanje svih ideologija i kulturnih politika na ovim prostorima. To je slika naših (zlo)upotreba kako Vuka i njegovog jedinstvenog mita u našoj nauci i kulturi, tako i prikaz posrtanja umetnika, kulturnih radnika i naučnika pod pritiscima dnevne politike, jer kako to kaže profesor. dr Slobodan Naumović: „Svaka politička snaga koja se demonstrativno približi Vuku može da računa na jedan deo njegove aure.” Upisali smo 2012. godine Vukov sabor u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, i sve do 2017. radili zajedno sa Centrom za nematerijalno kulturno nasleđe na aplikaciji za upis Vukovog sabora u Uneskovu listu. Ujedno u istom periodu, sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije, radili smo na elaboratu za proglašenje prostora Tršića i Tronoše zaštićenim područjem od izuzetnog značaja. Međutim, tvrdim, da Vukov sabor 2017. godine nije ni održan, bio je to politički miting – zaključuje naša sagovornica, uz zapažanje da je u godinama pre 2017. Ministarstvo kulture za programe Vukovog sabora izdvajalo i do dva miliona dinara uz učešće brojnih umetnika iz zemlje i regiona. Ove godine Vukov sabor, odnosno Centar za kulturu „Vuk Karadžić”, je od resornog ministarstva dobio na nedavno okončanom konkursu 150.000 dinara.

Izvor: POLITIKA

SHARE THIS PAGE ON: