Вук је мртав, а ни ми нисмо добро

Ово сужавање поља деловања културе и уметности у Србији једна је опасна стратегија која тече заједно са либералним капитализмом и глобализацијом, каже Дајана Ђедовић

Док је Београд током читаве године преплављен културним догађајима, чим се крене ка унутрашњости Србије као да се искључи светло. То је вишедеценијско стање, и док се повремено говори о децентрализацији културе, ствари постају све горе. Ипак, постоје и добри примери систематског улагања и рада на квалитетним програмима у Србији. Тим поводом разговарамо са Дајаном Ђедовић, уредницом књижевног програма у Центру за културу „Вук Караџић”, у Лозници, некада и његовом директорком, као и са Никшом Барловим, уметничким директором Рашких духовних свечаности.

 

Да­ја­на Ђе­до­вић (Фото Оливера Прелевић Танасић)

– Чињеница је да је 1992. године установљен етатизован систем културе, који до дана данашњег није реформисан. У најкраћем Србија нема применљиву стратегију развоја културе недостаје стратегија децентрализације, нема многе законе који регулишу деловање, нема културну политику, има неразвијену независну сцену, јер изостаје подстицај државе у том погледу у смислу изградње законске регулативе, свеприсутан је партијски волунтаризам и самим тим непрофесионализам, велики је уплив политике у овај сектор друштвеног живота као и свеопште сиромаштво – наглашава Дајана Ђедовић.

 

Њено је мишљење да јавне институције културе, због инструментализације и политизације, поготову у унутрашњости, постају места колаборације са властима уместо да буду места еманципације грађана.

 

– Институције културе у унутрашњости препуштене су партијском волунтаризму, отуђене су како од запослених, јер се све одлуке о раду и садржају програма доносе изван њих, тако и од крајњих корисника, публике, јер више нико не води бригу о њиховим културним потребама. Као такве рушевине од институција преузеће их, ако већ и нису, туризам и јефтина забава. Ово сужавање поља деловања културе и уметности у Србији једна је опасна стратегија која тече заједно са либералним капитализмом и глобализацијом – сматра наша саговорница.

 

Она се присећа краја 2006. године, када је дошла на место директора Центра за културу „Вук Караџић”, у Лозници, који управља знаменитим местом Тршић, родним местом Вука Караџића, и где је затекла лошу ситуацију у том споменичком комплексу.

 

– Вукова спомен-кућа и други објекти у окућници и комплексу били су уништени, већина њих затворена, без садржаја. Уз велики ангажман запослених и целокупне заједнице успели смо да реконструишемо Вукову спомен-кућу и окућницу, отворимо Музеј Вукових сабора, вајат „Вук и наука”, реновирамо гледалиште и сабориште у природном амфитеатру, отворимо радионицу старих заната, установимо прву Кућу писаца, као и Музеј језика и писма, који је 2015. године био номинован за награду Европски музеј године. Покренут је и читав низ програма као што су између осталих, Летња школа креативног писања „Дуго лето за кратке приче”, која је укинута 2017. године. А током трајања ове школе угостили смо у Тршићу више од 100 младих људи из Србије и Републике Српске – прича Дајана Ђедовић.

 

Према њеним речима, од 2010. до 2017. године, у лозничком Центру за културу, био је организован читав низ округлих столова, на којима је уз бројне учеснике преиспитиван значај Вука и његове реформе, али и савремене књижевности и уметности. Као резултат тога изашла је књига зборник „Ми о Вуку”.

 

– Веома сам поносна и на публикације које су настале као резултат рада страних студената. Они су на седам до девет европских језика преводили текстове о Вуку, језику, Тршићу нашем нематеријалном наслеђу. Данас се та издања могу наћи само у нашој архиви. Кућа писаца је такође програм који је одржаван у Тршићу до 2018. године, када је крајње непрофесионално отказан долазак песникиње професорке Фијоне Сампсон, из Велике Британије и то на дан њеног путовања. Фијону сам ипак уз сарадњу издавачке куће „Архипелаг” Гојка Божовића и Виде Огњеновић довела у Србију, Тршић и Лозницу, али приватно. Кућа писаца угостила је до 2017. године ауторе из Шпаније, Шкотске, Египта, Грчке, Бугарске, Италије, Хрватске, Канаде, Немачке, Словеније, Украјине, Русије, Израела, Немачке, Републике Српске. Тршић је у том периоду био местo отвореног дијалога свих култура или што би један леп новински наслов из тог времена рекао „И Тршић је свет” – наводи Дајана Ђедовић, додајући да је данас ситуација сасвим другачија, да је 2017. године отворен објекат у Тршићу, у који је уложено 360 милиона динара, а који, још нема ни име, а ни своју јасно дефинисану сврху. Најављиван као место изучавања нашег идентитета, језика, културе, данас на свом фејсбук профилу тај објекат се рекламира као хотел, а поменути програми дешавају се спорадично, са нејасним избором садржаја, учесника и предавача.

 

– Рекла бих да је Тршић напуштен као културни простор и да се примат свесно и смишљено даје туризму. Чини ми се да речи професора Љубише Рајића које је он написао поводом 200. годишњице Вуковог рођења сасвим тачно одражавају наш однос према овом простору: „Вук је мртав, а ни ми нисмо добро” – оцењује наша саговорница.

 

Она подсећа и на то да је Вуков сабор манифестација која бележи најдуже трајање у нашој култури склоној дисконтинуитету, да се од 1933. године одржава у Тршићу у недељу, пред Малу Госпојину.

 

– Сабор је људе окупљао и током Другог светског рата, упркос забрани окупатора, њен континуитет није прекинут ни са доласком комунизма, кроз његово трајање можемо да пратимо мењање свих идеологија и културних политика на овим просторима. То је слика наших (зло)употреба како Вука и његовог јединственог мита у нашој науци и култури, тако и приказ посртања уметника, културних радника и научника под притисцима дневне политике, јер како то каже професор. др Слободан Наумовић: „Свака политичка снага која се демонстративно приближи Вуку може да рачуна на један део његове ауре.” Уписали смо 2012. године Вуков сабор у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, и све до 2017. радили заједно са Центром за нематеријално културно наслеђе на апликацији за упис Вуковог сабора у Унескову листу. Уједно у истом периоду, са Заводом за заштиту природе Србије, радили смо на елаборату за проглашење простора Тршића и Троноше заштићеним подручјем од изузетног значаја. Међутим, тврдим, да Вуков сабор 2017. године није ни одржан, био је то политички митинг – закључује наша саговорница, уз запажање да је у годинама пре 2017. Министарство културе за програме Вуковог сабора издвајало и до два милиона динара уз учешће бројних уметника из земље и региона. Ове године Вуков сабор, односно Центар за културу „Вук Караџић”, је од ресорног министарства добио на недавно окончаном конкурсу 150.000 динара.

Извор: ПОЛИТИКА

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: