SEĆANjE NA LjUBIŠU ĐURIĆA (1949–2020)
Humanista i umetnik, avangardan i svoj
Erudita, školovao se u Beogradu i Parizu, gde je i živeo, ali njegovo srce je pripadalo rodnom gradu Majdanpeku
Љубиша Ђурић (фото, приватна архива)
Podneblje Karpatskih planina iznedrilo je maestralnog umetnika sa rukama koje zrače kosmičku energiju. Humanista koji je snagom svoje moći i volje pomagao ljudima širom sveta, nesebično je slao svoju energiju, usmeravao i emitovao je i kroz zid. Bio je čovek „stena” da je hteo mogao je da „ruši” planine. Rastao je u zlatnoj dolini reke Pek, gde se vekovima ispiralo zlato i upijao nektar poljskog cveća. Kosmopolita nemirnog duha, šarmom i dobrotom osvajao je ljude. Erudita, školovao se u Beogradu i Parizu, gde je i živeo, ali njegovo srce je pripadalo rodnom gradu Majdanpeku. Pregalac i borac za ljudska prava i pravdu, a krivde je bilo svuda, on je prkosio snagom svoje eruptivne ličnosti i nosio pobede.
Nakon završene likovne akademije magistrirao je u Beogradu, u klasi prof. Dragana Lubarde na odseku za crtež. Bio je prvi stipendista „Titovog fonda”. Vrlo brzo dobija prvu nagradu za crtež iz „Fonda za mlade talente”, Moša Pijade, to je bila i otkupna nagrada grada Beograda. Nizali su se uspesi, a i priznanja širom Jugoslavije, koja su ga „odvela” u Pariz na studijsko usavršavanje (1982–1985). Dok je šetao Jelisejskim poljima i Monmartrom sa suprugom istoričarkom umetnosti, Gordanom Đurić, stigla mu je lepa vest, od crnogorskog kolege Luke Lagatora, da je dobio prvu nagradu na Salonu umetnosti u Cetinju (1983).
I pored toga što su mu bila „otvorena vrata” Trijumfalne kapije, on se vraća rodnom gradu. Postao je glavni dizajner „Zlatare Majdanpek” i osnivač „Majdanarta” međunarodnog simpozijuma zlatarstva. Bio je dizajner zlatnog, srebrnog i unikatnog nakita. Uradio je više od 200 kolekcija za sajmove u Italiji, Francuskoj, Holandiji (Vičenca, Firenca, Milano, Pariz…) njegove kolekcije promovisale su se širom sveta. Bio je kulturni radnik i tvorac galerije „Sklonište slobodnog duha”. Pedagoški radnik i prvi profesor nakita u jedinoj školi za „Umetničke zanate” u Šapcu. Uvek inovativan učestvovao je na formiranju novih „Tehničkih škola za nakit” u Beogradu.
U likovnoj umetnosti dao je veliki doprinos ostavivši neizbrisiv trag, avangardan i samosvoj. Priredio je brojne samostalne izložbe i bio učesnik na mnogim kolektivnim u zemlji i inostranstvu. Njegova dela nalaze se u mnogim javnim i privatnim kolekcijama. Bio je počasni član Ulusa, član Suluja i udruženja francuskih umetnika „La maison des artistes” Pariz. Njegov stvaralački opus je veliki i raznovrstan. Radio je razne vrste dizajna, pa i dizajn za parfeme unikatno oslikane u Parizu. Radio je reljefe, posebno kolekciju posvećenu Vuku Karadžiću u bakru i mesingu, zatim sakralne kolekcije za sasude i nakit u zlatu i srebru za Srpsku pravoslavnu crkvu. Rođeni vajar sa istančanim taktilnim osećajem, za materijal oduševljavao je svog profesora Koku Jankovića. Radio je biste, mozaike, instalacije.
Izuzetno intrigantna vizuelno efektna, nadasve duhovita i istinita je instalacija pod nazivom „Crni paun uhvaćen u kricima laži”, nagrađena prvom nagradom na „Decembarskom salonu umetnosti”, Ulum 2007. godine. Bio je dobitnik mnogih priznanja u zemlji i inostranstvu, ali je
uvek govorio da mu je najdraža prva nagrada za crtež na „Prolećnom salonu umetnosti” u Cvijeti Zuzorić u Beogradu. Bavio se multimedijalnom umetnošću.
Njegov poslednji umetnički projekat, ciklus „Rađanje” (2013–2020) gde dominira jaje, crno ili belo u kontenplaciji sa monumentalnim asanlaž kompozicijama u redi mejd stilu, obišao je svet i našu zemlju.
„Rađanje” je filozofska priča, kao provokacija i asocijacija na Maljevičev suprematizam. Crno i belo je konstanta provokativnog čina rađanja života i ideje o umetnosti, i uopšte. „Rađanje” poziva na različito tumačenje, od religioznog do filozofskog i svakodnevnog banalnog. On se oslanja na kolektivno iskustvo, na različite kulture prožete mitom o jajetu. Samo jaje je princip reda iz koga potiču sve razlike. Njegova ideja je, da sve sadrži seme suprotnosti, koje poredi sa jajetom, simbolom prostora u vremenu i središtu sveta. Sublimisanje te ideje je prisni odnos sa arhetipskim i nosi ciklični proces stvaranja, rađanja i ne može se zaustaviti. Đurić ideju rađanja naglašava stilizovano linijama i ne zatvara priču o krhkosti jajeta i života, već naprotiv otvara i domaštava radove. Koristi jedinstvene simetrične elemente kontrastnog naboja, i postiže intelektualni sklad. „Rađanje” služi da intrigira o aktuelnom trenutku u našoj kulturi i obrazovanju.
Svojim idejama gledao je samo u budućnost. Vizionar koji je snagom svog talenta osvajao galerije širom sveta, bio je čovek za 22. vek.
Odneo ga je kovid, nevidljivi dželat, pokosio smrtnom tišinom. Večna mu slava!
Izvor: POLITIKA 11.6. 2020
