СЕЋАЊЕ НА ЉУБИШУ ЂУРИЋА (1949–2020)
Хуманиста и уметник, авангардан и свој
Ерудита, школовао се у Београду и Паризу, где је и живео, али његово срце је припадало родном граду Мајданпеку
Љубиша Ђурић (фото, приватна архива)
Поднебље Карпатских планина изнедрило је маестралног уметника са рукама које зраче космичку енергију. Хуманиста који је снагом своје моћи и воље помагао људима широм света, несебично је слао своју енергију, усмеравао и емитовао је и кроз зид. Био је човек „стена” да је хтео могао је да „руши” планине. Растао је у златној долини реке Пек, где се вековима испирало злато и упијао нектар пољског цвећа. Космополита немирног духа, шармом и добротом освајао је људе. Ерудита, школовао се у Београду и Паризу, где је и живео, али његово срце је припадало родном граду Мајданпеку. Прегалац и борац за људска права и правду, а кривде је било свуда, он је пркосио снагом своје еруптивне личности и носио победе.
Након завршене ликовне академије магистрирао је у Београду, у класи проф. Драгана Лубарде на одсеку за цртеж. Био је први стипендиста „Титовог фонда”. Врло брзо добија прву награду за цртеж из „Фонда за младе таленте”, Моша Пијаде, то је била и откупна награда града Београда. Низали су се успеси, а и признања широм Југославије, која су га „одвела” у Париз на студијско усавршавање (1982–1985). Док је шетао Јелисејским пољима и Монмартром са супругом историчарком уметности, Горданом Ђурић, стигла му је лепа вест, од црногорског колеге Луке Лагатора, да је добио прву награду на Салону уметности у Цетињу (1983).
И поред тога што су му била „отворена врата” Тријумфалне капије, он се враћа родном граду. Постао је главни дизајнер „Златаре Мајданпек” и оснивач „Мајданарта” међународног симпозијума златарства. Био је дизајнер златног, сребрног и уникатног накита. Урадио је више од 200 колекција за сајмове у Италији, Француској, Холандији (Виченца, Фиренца, Милано, Париз…) његове колекције промовисале су се широм света. Био је културни радник и творац галерије „Склониште слободног духа”. Педагошки радник и први професор накита у јединој школи за „Уметничке занате” у Шапцу. Увек иновативан учествовао је на формирању нових „Техничких школа за накит” у Београду.
У ликовној уметности дао је велики допринос оставивши неизбрисив траг, авангардан и самосвој. Приредио је бројне самосталне изложбе и био учесник на многим колективним у земљи и иностранству. Његова дела налазе се у многим јавним и приватним колекцијама. Био је почасни члан Улуса, члан Сулуја и удружења француских уметника „Ла маисон дес артистес” Париз. Његов стваралачки опус је велики и разноврстан. Радио је разне врсте дизајна, па и дизајн за парфеме уникатно осликане у Паризу. Радио је рељефе, посебно колекцију посвећену Вуку Караџићу у бакру и месингу, затим сакралне колекције за сасуде и накит у злату и сребру за Српску православну цркву. Рођени вајар са истанчаним тактилним осећајем, за материјал одушевљавао је свог професора Коку Јанковића. Радио је бисте, мозаике, инсталације.
Изузетно интригантна визуелно ефектна, надасве духовита и истинита је инсталација под називом „Црни паун ухваћен у крицима лажи”, награђена првом наградом на „Децембарском салону уметности”, Улум 2007. године. Био је добитник многих признања у земљи и иностранству, али је
увек говорио да му је најдража прва награда за цртеж на „Пролећном салону уметности” у Цвијети Зузорић у Београду. Бавио се мултимедијалном уметношћу.
Његов последњи уметнички пројекат, циклус „Рађање” (2013–2020) где доминира јаје, црно или бело у контенплацији са монументалним асанлаж композицијама у реди мејд стилу, обишао је свет и нашу земљу.
„Рађање” је филозофска прича, као провокација и асоцијација на Маљевичев супрематизам. Црно и бело је константа провокативног чина рађања живота и идеје о уметности, и уопште. „Рађање” позива на различито тумачење, од религиозног до филозофског и свакодневног баналног. Он се ослања на колективно искуство, на различите културе прожете митом о јајету. Само јаје је принцип реда из кога потичу све разлике. Његова идеја је, да све садржи семе супротности, које пореди са јајетом, симболом простора у времену и средишту света. Сублимисање те идеје је присни однос са архетипским и носи циклични процес стварања, рађања и не може се зауставити. Ђурић идеју рађања наглашава стилизовано линијама и не затвара причу о крхкости јајета и живота, већ напротив отвара и домаштава радове. Користи јединствене симетричне елементе контрастног набоја, и постиже интелектуални склад. „Рађање” служи да интригира о актуелном тренутку у нашој култури и образовању.
Својим идејама гледао је само у будућност. Визионар који је снагом свог талента освајао галерије широм света, био је човек за 22. век.
Однео га је ковид, невидљиви џелат, покосио смртном тишином. Вечна му слава!
Извор: ПОЛИТИКА 11.6. 2020
