Ona jedva hoda a ipak se smeši
na njenim plećima život organizuje pedeset godina mature
njena kičma je znak pitanja ispred kojeg ne postoji reč "Zašto?"
put do prozora za nju je sada ekspedicija na Sumatru
o zašto se i dalje smeši?
Pamtim te šake sa večitim tragovima testa
grizle su kamenje i u utrobu im sadile zrno
celoga života su kopale rupe u zemlji
a sada su najzad iskopale dovoljno veliku
dve šake dve suve grane masline
Nosim kod časovničara svoje satove
da im povadi kazaljke
čupam kukavicu i bacam je mačku za večeru
razbijam peščanik i iz njega ispijam dunjevaču
– Ajd pa živeli zauvek!
I kao nekada ona mene, sada ja nju vodim da se umije
a one se smeje i smeje i smeje
već besan pitam je kako to može
a ona mi onako blizu uva samo prošapuće –
Nikada me nisu ovoliko grlili!
Ocu bila poslednje dete i stalno mu dovlačila flašu
za muža isprošena za dve krave
sinu u ratu pa u pečalbi, daleka majka
i nikad je nisu toliko grlili kao sad.
I ja je grlim i ove noći
i više ne plačem zbog njenog hoda
jer jedini hod koji vredi na ovom svetu
onaj je koji vodi u zagrljaje.
