Она једва хода а ипак се смеши
на њеним плећима живот организује педесет година матуре
њена кичма је знак питања испред којег не постоји реч "Зашто?"
пут до прозора за њу је сада експедиција на Суматру
о зашто се и даље смеши?
Памтим те шаке са вечитим траговима теста
гризле су камење и у утробу им садиле зрно
целога живота су копале рупе у земљи
а сада су најзад ископале довољно велику
две шаке две суве гране маслине
Носим код часовничара своје сатове
да им повади казаљке
чупам кукавицу и бацам је мачку за вечеру
разбијам пешчаник и из њега испијам дуњевачу
– Ајд па живели заувек!
И као некада она мене, сада ја њу водим да се умије
а оне се смеје и смеје и смеје
већ бесан питам је како то може
а она ми онако близу ува само прошапуће –
Никада ме нису оволико грлили!
Оцу била последње дете и стално му довлачила флашу
за мужа испрошена за две краве
сину у рату па у печалби, далека мајка
и никад је нису толико грлили као сад.
И ја је грлим и ове ноћи
и више не плачем због њеног хода
јер једини ход који вреди на овом свету
онај је који води у загрљаје.
