JAKVINTA - DUKLjANSKA IRODIJADA
Ona me pohodi isključivo u noćima punog meseca, budući da je naš susret moguć jedino u eteričnom međuprostoru u kome nam se senke prožimaju. U lagumima snoviđenja. Lik joj ne mogu sagledati, ali naslućujem čudesni sjaj u tamnim očima i odbleske zlatastih pramenova. Odraze njenog dalekog severnjačkog porekla uronjenog u mediteranske ruže vetrova. I ćudljive jadranske struje. Beše još devojčica kada je njen otac Arhiriz pomogao Robertu Gviskardu, pustopašnom vođi Normana, da od Romeja preotme Bari. Došljaci sa severa, nepoželjni i nenaviknuti na mediteransko sunce, zaposeše Bari leta Gospodnjeg 1071. Desetak godina kasnije Jakvinta je prešla preko nemirnog mora da bi se udala za Bodina, prestolonaslednika dukljanskog kraljevskog prestola. Do tog trenutka njen barem jednu deceniju stariji suprug prošao je sito i rešeto okršaja i avantura krstareći carskim drumovima od Prizrena i Skoplja do Drača i Soluna, sve dok ga nisu zatočili u tamnici daleke Antiohije. Strastvena i odlučna, predana i prepredena, zmijoobrazne mudrosti, odmah mu je omilela. Previše, za vreme ono i za vreme buduće. Ovu strast Bodinu nisu praštali ni savremenici, ni potomci, a ponajmanje časni klirici barske crkve. Pogledah je u oči. Rekoh: „Nagovorila si muža da podno dubrovačkih zidina poseče sopstvenu braću, Branislava i Gradislava, čak i mladog Beriknu, Branislavljevog sina”. Oni behu sinovi blagorodnog kralja Radoslava, Bodinovog strica. Ćutala je. Rekoh joj, sada već mnogo smelije: „Kakvom si to ljubavlju volela mladog Kozara, kada te je njegova smrt toliko zabolela da si od Bodina načinila bratoubicu?! Dukljanskog Kaina sa žigom na čelu! Besramnice!” Gledala me je pravo u oči kroz tamu vekova. Rekoh joj: „U kotorskom dvoru, koji si nasledila od svekrve Grkinje carskog roda, smućkala si otrov kojim si usmrtila kralja Vladimira, plemenitog i mudrog! Zbog tvojih spletki nesrećni kralj Dobroslav oslepljen je i uškopljen, i poslat među benediktince u Sveti Srđ da se do poslednjeg dana seća tvoje podlosti! Tvoj sin Mihalja nije mogao naslediti očev presto jer ga narod ove zemlje nije hteo zbog tvojih zlodela! Tvoj sin kralj Đorđe bio je mnogostruko nesrećan čovek grehova tvojih radi!” Ućutah. Naglo. Odjednom shvatih da sam se bacila kamenom. Obnevidela. Demon zavisti iskoči iz tame na površinu. Setih se Ravijevih ispisa u pesku. Setih se sebe. Jakvinta tiho prozbori: „Pop Dukljanin me je mrzeo jednako silno kao što je Ana Komnina mrzela Bodina, moga čoveka i kralja. Zauvek smo naruženi, oklevetani, za sve krivi u očima ljudi. A ljudi ne žele da vide ni ono što im je blizu, a kamoli daleke ponore i visine. S Bogom stvari drugačije stoje. Ne očekujem od tebe da mi veruješ, ali ja sam Bodina volela. Ponosila sam se njime, lepim i odvažnim, pustolovom i hrabrim ratnikom. Kraj njega nisam sanjala drugu obalu i rodni Bari. Samo sam želela da u toj neobičnoj zemlji sabijenog između mora, vrletnih planina i skadarskih voda i močvara, osiguram presto za moje sinove”. Kada je to izgovorila, nestade u carigradskoj tamnici u koju ju je bacio Kalojan Kumano, potonji car Jovan II Komnin. Nju, čuvenu krvomutnicu. Da se osveti za gubitak Barija, za nekoliko decenija staru izdaju njenog oca. Ja ostadoh sa sopstvenom senkom. U međuprostoru iznad jezerskih i morskih dubina. Lagumi odjednom postadoše nebeska prostranstva.