ЈАКВИНТА - ДУКЉАНСКА ИРОДИЈАДА
Она ме походи искључиво у ноћима пуног месеца, будући да је наш сусрет могућ једино у етеричном међупростору у коме нам се сенке прожимају. У лагумима сновиђења. Лик јој не могу сагледати, али наслућујем чудесни сјај у тамним очима и одблеске златастих праменова. Одразе њеног далеког северњачког порекла уроњеног у медитеранске руже ветрова. И ћудљиве јадранске струје. Беше још девојчица када је њен отац Архириз помогао Роберту Гвискарду, пустопашном вођи Нормана, да од Ромеја преотме Бари. Дошљаци са севера, непожељни и ненавикнути на медитеранско сунце, запосеше Бари лета Господњег 1071. Десетак година касније Јаквинта је прешла преко немирног мора да би се удала за Бодина, престолонаследника дукљанског краљевског престола. До тог тренутка њен барем једну деценију старији супруг прошао је сито и решето окршаја и авантура крстарећи царским друмовима од Призрена и Скопља до Драча и Солуна, све док га нису заточили у тамници далеке Антиохије. Страствена и одлучна, предана и препредена, змијообразне мудрости, одмах му је омилела. Превише, за време оно и за време будуће. Ову страст Бодину нису праштали ни савременици, ни потомци, а понајмање часни клирици барске цркве. Погледах је у очи. Рекох: „Наговорила си мужа да подно дубровачких зидина посече сопствену браћу, Бранислава и Градислава, чак и младог Берикну, Бранислављевог сина”. Они беху синови благородног краља Радослава, Бодиновог стрица. Ћутала је. Рекох јој, сада већ много смелије: „Каквом си то љубављу волела младог Козара, када те је његова смрт толико заболела да си од Бодина начинила братоубицу?! Дукљанског Каина са жигом на челу! Бесрамнице!” Гледала ме је право у очи кроз таму векова. Рекох јој: „У которском двору, који си наследила од свекрве Гркиње царског рода, смућкала си отров којим си усмртила краља Владимира, племенитог и мудрог! Због твојих сплетки несрећни краљ Доброслав ослепљен је и ушкопљен, и послат међу бенедиктинце у Свети Срђ да се до последњег дана сећа твоје подлости! Твој син Михаља није могао наследити очев престо јер га народ ове земље није хтео због твојих злодела! Твој син краљ Ђорђе био је многоструко несрећан човек грехова твојих ради!” Ућутах. Нагло. Одједном схватих да сам се бацила каменом. Обневидела. Демон зависти искочи из таме на површину. Сетих се Равијевих исписа у песку. Сетих се себе. Јаквинта тихо прозбори: „Поп Дукљанин ме је мрзео једнако силно као што је Ана Комнина мрзела Бодина, мога човека и краља. Заувек смо наружени, оклеветани, за све криви у очима људи. А људи не желе да виде ни оно што им је близу, а камоли далеке поноре и висине. С Богом ствари другачије стоје. Не очекујем од тебе да ми верујеш, али ја сам Бодина волела. Поносила сам се њиме, лепим и одважним, пустоловом и храбрим ратником. Крај њега нисам сањала другу обалу и родни Бари. Само сам желела да у тој необичној земљи сабијеног између мора, врлетних планина и скадарских вода и мочвара, осигурам престо за моје синове”. Када је то изговорила, нестаде у цариградској тамници у коју ју је бацио Калојан Кумано, потоњи цар Јован II Комнин. Њу, чувену крвомутницу. Да се освети за губитак Барија, за неколико деценија стару издају њеног оца. Ја остадох са сопственом сенком. У међупростору изнад језерских и морских дубина. Лагуми одједном постадоше небеска пространства.
