detail from: časopis kult.com

INTERVJU: ZORAN KOLUNDžIJA, osnivač i direktor izdavačke kuće „Prometej”

Tri decenije rada, 3.000 naslova i 2.500 autora

Naši ciljevi uvek su bili krug vrhunskih saradnika i vrhunski dizajn. U populističkoj domaćoj i stranoj beletristici nikada nisam video sebe

Зоран Колунџија, оснивач и власник Издавачке куће "Прометеј"

 (Foto lična arhiva)

Jedna od naših najvećih i najznačajnijih izdavačkih kuća, novosadski „Prometej”, u ovoj godini proslavlja tri decenije postojanja i rada.

 

U ličnoj karti izdavača sa imenom jednog od najsnažnijih likova grčke mitologije, oličenju hrabrosti, ponosa i prkosa, čovekoljubivosti i težnje za slobodom, upisani su impozantni brojevi: 3.000 naslova, 2500 autora, sa posebnim naglaskom na najveće teme iz srpske istorije, kapitalna lingvistička izdanja i dela čiji je cilj negovanje jezika, na monografije i beletristiku domaćih autora.

 

Voleo sam susrete sa Aleksandrom Tišmom, sjajnu saradnju sam ostvario i sa Živojinom Pavlovićem, pripremajući njegove „Dnevnike”

Stogodišnjicu Velikog rata „Prometej” je obeležio nizom izdanja, od 2014. objavljivanjem prvog kola od deset vrednih i važnih naslova domaćih i stranih autora u ediciji „Srbija 1914–1918” za koju je na Sajmu knjiga u Beogradu nagrađen za izdavački poduhvat godine. Za šest godina postala je čitava istoriografska biblioteka sa više od 70 naslova. U ediciji „Popularna lingvistika” objavljene su mnoge danas kultne knjige Ivana Klajna, Milana Šipke, Milice Grković, Miloša Okuke, Ratomira Damjanovića... Za bolje razumevanje istorijskih kretanja na ovom prostoru i u bivšoj Jugoslaviji izuzetno je značajna „Prometejeva” edicija „Prečanski Srbi do sloma Austrougarske”, kao i Novosadska edicija o prošlosti i velikim ljudima koji su obeležili Novi Sad. Najznačajnija izdanja ovenčana su brojnim nagradama među kojima su i Oktobarska i Nagrada „Grigorije Vozarević” za izdavača godine.

 

Razvoj „Prometeja” je u stopu pratila i najstarija novosadska knjižara „Most”. Borka Kolundžija je osnovala na samom početku, a po programima, gostima i poseti i danas je jedno od najuglednijih mesta kulture u Novom Sadu.  O trideset godina rada, izdanjima, usponu i krizama, o istrajnosti na putu vere u moć znanja i pisane reči, za „Politiku” govori Zoran Kolundžija (1952) osnivač i direktor firme.

 

„Prometej” ste osnovali 1990, po mnogo čemu godini prekretnice u novijoj istoriji regiona. Kako ste se odlučili i to u vremenu kada je samo u Novom Sadu bilo više od 110 predstavništava raznih izdavača iz bivše Jugoslavije?

 

Dugo sam radio u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine, a Borka u radiju kao snimatelj tona. Krajem osamdesetih godina prošlog veka bili smo nekako ohrabreni da pokrenemo vlastiti posao, naravno oni koji su želeli da žive drugačije. Tako smo 1989. podneli zahtev za registraciju firme i čekali rešenje više od pola godine. Borka je osnovala i knjižaru „Most” koju sada, uz uređivačke poslove i nove edicije, vodi naša kćerka Korana. Tako na najbolji način ostvarujemo ideju porodičnog posla što je istovremeno i izazovno i teško. Naši ciljevi uvek su bili krug vrhunskih saradnika i vrhunski dizajn.

 

Kod vas su se sretali ljudi najrazličitijih opredeljenja, u redakciji i u izdanjima....

 

Te godine nose mnogo zanimljivih detalja: druženje sa Jelkom i Draškom Ređepom, izuzetnim ličnostima nauke i kulture, učinile su da se Draško, preko mene, vrati poznanstvu sa Dejanom Medakovićem... U Novi Sad se tih godina doselio i pesnik Duško Trifunović... To je za mene imalo poseban značaj, tada sam možda do kraja razumeo šta znači živeti i raditi u Novom Sadu, gradu knjige i kulture. Voleo sam i susrete sa Aleksandrom Tišmom, bio je urednik u Matici srpskoj. Sjajnu saradnju ostvario sam i sa Živojinom Pavlovićem, pripremajući njegove „Dnevnike”. Ovde su se sretali zaista ljudi najrazličitijih opredeljenja, za mene je to uvek bio dokaz da smo kuća knjige, a ne dnevne politike... Posebno se pamte trenuci publikovanja nemačkog izdanja izuzetne monografije Dejana Medakovića „Srbi u Beču”, kada su i knjiga i „Prometej” doživeli ovacije prisutnih na predstavljanju u austrijskom parlamentu. U spomen na počivšeg Dejana Medakovića „Prometej” svake godine organizuje dodelu književne nagrade koja nosi njegovo ime.

 

Naglašavate da je u radu svakog izdavača, pa tako i „Prometeja” bilo i mnogo slučajnosti, pa se ponekad i stihijski radilo?

 

Bili smo okrenuti prema filmu, pozorištu, Sterijinom pozorju, saradnji sa Kinotekom... ostvarili smo sjajnu saradnju sa Raletom Zelenovićem, Dinkom Tucakovićem, Milenkom Misailovićem... Kada je reč o našim poznatim lingvističkim izdanjima, presudan je bio moj susret sa istaknutim srpskim lingvistom Milanom Šipkom. Tada je već dugo bilo jasno da je Vujaklija prevaziđen, ali je izrada novog leksikona bio krupan zalogaj. I Milan i ja smo zaključili da se taj važan posao ne može uraditi bez Ivana Klajna, ubrzo smo ipak uspeli i napravili „Veliki rečnik stranih reči i izraza”, a posle tri godine i Šipkin „Pravopisni rečnik”. Tada sam shvatio da sve drugo moram da redukujem, da smanjim broj edicija koje su se gomilale, posvetio sam se lingvističkim izdanjima i novim linijama knjiga...

 

Šta vas je rukovodilo u izboru autora i naslova?

 

U suštini, uvek ono što je mene interesovalo. Nikada se nismo opredeljivali za knjige koje su trijumfalno prolazile kroz knjižare i obnavljale se u nedogled, u novim tiražima. U populističkoj domaćoj i stranoj beletristici nikada nisam video sebe...

 

Kako onda u surovoj savremenoj konkurenciji izdavačke produkcije opstaje „Prometej”?

 

Trećinu izdanja objavljujemo na osnovu ugovora potpisanih sa državom, drugu trećinu u koprodukciji sa drugim izdavačima ili zainteresovanim pojedincima čija su dela vredna i mogu da se prodaju. Treći deo su knjige iz popularne lingvistike i drugih edicija, na njima je teško zaraditi, ali mi ne odustajemo. Bivalo je ponekad da nas je država pomagala u nekim velikim projektima. Uvek smo imali razumevanje i u gradu Novom Sadu, u našoj pokrajinskoj vladi, Vukovoj zadužbini u Beogradu... Nailazili su i razni dobri ljudi koji su nam pomagali, naš nekadašnji gradonačelnik Jovan Dejanović, zatim veliki fudbalski trener Miša Kosanović, reditelj i glumac Radoš Bajić, Draškov i moj prijatelj Zoran Vučević...

 

Šta se sada priprema u „Prometeju”, kakva je vizija budućnosti?

 

U toku je prelazna faza u kojoj će Korana potpuno preuzeti posao. Već je pokrenula ediciju „Reka” u kojoj je godinu dana pre proglašenja Nobelove nagrade objavila Petera Handkea. Ima odličnu saradnju sa Ivanom Dobrakovom, zvezdom slovačke književnosti u usponu, već je objavila Vislavu Šimborsku, Vladana Desnicu... Paralelno se borimo na svim frontovima. „Prometej” nema knjige koje su dominantne za knjižare već su česta vanredna izdanja kojima se bavimo kao nekada Vuk i Dositej – idemo na pretplatu i na poverenje čitalaca.

 

Možda su najupečatljivije vaše knjige koje se bave kulturom sećanja...?

 

Moje sećanje na neke događaje i želja da ih obnovimo poklopilo se u jednom trenutku sa kulturom sećanja kod Nikole Mirkova, tadašnjeg generalnog direktora RTS-a. Pokrenuli smo ediciju „Srbija 1914–1918” koja je stekla poverenje kod čitalaca... Objavljena su važna dokumenta i sećanja, mnoga sam imao u našoj kući, čak i neke izvore koje nije imala Matica srpska. Kulturom sećanja bavi se i Novosadska edicija, a posebno sam srećan što imamo autore koji su kod nas objavili po desetak ili više naslova: tu su Duško Bogdanović, Marko Lopušina, Milutin Ž. Pavlov, Dejan Tomić, Dejan Mikavica, Zoran Milivojević i mnogi drugi, sa više kapitalnih knjiga koje ostaju za buduće generacije.

Izvor: POLITIKA

SHARE THIS PAGE ON: