детаљ слике: часопис kult.com

ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН КОЛУНЏИЈА, оснивач и директор издавачке куће „Прометеј”

Три деценије радa, 3.000 наслова и 2.500 аутора

Наши циљеви увек су били круг врхунских сарадника и врхунски дизајн. У популистичкој домаћој и страној белетристици никада нисам видео себе

Зоран Колунџија, оснивач и власник Издавачке куће "Прометеј"

 (Фото лична архива)

Једна од наших највећих и најзначајнијих издавачких кућа, новосадски „Прометеј”, у овој години прославља три деценије постојања и рада.

 

У личној карти издавача са именом једног од најснажнијих ликова грчке митологије, оличењу храбрости, поноса и пркоса, човекољубивости и тежње за слободом, уписани су импозантни бројеви: 3.000 наслова, 2500 аутора, са посебним нагласком на највеће теме из српске историје, капитална лингвистичка издања и дела чији је циљ неговање језика, на монографије и белетристику домаћих аутора.

 

Волео сам сусрете са Александром Тишмом, сјајну сарадњу сам остварио и са Живојином Павловићем, припремајући његове „Дневнике”

Стогодишњицу Великог рата „Прометеј” је обележио низом издања, од 2014. објављивањем првог кола од десет вредних и важних наслова домаћих и страних аутора у едицији „Србија 1914–1918” за коју је на Сајму књига у Београду награђен за издавачки подухват године. За шест година постала је читава историографска библиотека са више од 70 наслова. У едицији „Популарна лингвистика” објављене су многе данас култне књиге Ивана Клајна, Милана Шипке, Милице Грковић, Милоша Окуке, Ратомира Дамјановића... За боље разумевање историјских кретања на овом простору и у бившој Југославији изузетно је значајна „Прометејева” едиција „Пречански Срби до слома Аустроугарске”, као и Новосадска едиција о прошлости и великим људима који су обележили Нови Сад. Најзначајнија издања овенчана су бројним наградама међу којима су и Октобарска и Награда „Григорије Возаревић” за издавача године.

 

Развој „Прометеја” је у стопу пратила и најстарија новосадска књижара „Мост”. Борка Колунџија је основала на самом почетку, а по програмима, гостима и посети и данас је једно од најугледнијих места културе у Новом Саду.  О тридесет година рада, издањима, успону и кризама, о истрајности на путу вере у моћ знања и писане речи, за „Политику” говори Зоран Колунџија (1952) оснивач и директор фирме.

 

„Прометеј” сте основали 1990, по много чему години прекретнице у новијој историји региона. Како сте се одлучили и то у времену када је само у Новом Саду било више од 110 представништава разних издавача из бивше Југославије?

 

Дуго сам радио у Културно-просветној заједници Војводине, а Борка у радију као сниматељ тона. Крајем осамдесетих година прошлог века били смо некако охрабрени да покренемо властити посао, наравно они који су желели да живе другачије. Тако смо 1989. поднели захтев за регистрацију фирме и чекали решење више од пола године. Борка је основала и књижару „Мост” коју сада, уз уређивачке послове и нове едиције, води наша кћерка Корана. Тако на најбољи начин остварујемо идеју породичног посла што је истовремено и изазовно и тешко. Наши циљеви увек су били круг врхунских сарадника и врхунски дизајн.

 

Код вас су се сретали људи најразличитијих опредељења, у редакцији и у издањима....

 

Те године носе много занимљивих детаља: дружење са Јелком и Драшком Ређепом, изузетним личностима науке и културе, учиниле су да се Драшко, преко мене, врати познанству са Дејаном Медаковићем... У Нови Сад се тих година доселио и песник Душко Трифуновић... То је за мене имало посебан значај, тада сам можда до краја разумео шта значи живети и радити у Новом Саду, граду књиге и културе. Волео сам и сусрете са Александром Тишмом, био је уредник у Матици српској. Сјајну сарадњу остварио сам и са Живојином Павловићем, припремајући његове „Дневнике”. Овде су се сретали заиста људи најразличитијих опредељења, за мене је то увек био доказ да смо кућа књиге, а не дневне политике... Посебно се памте тренуци публиковања немачког издања изузетне монографије Дејана Медаковића „Срби у Бечу”, када су и књига и „Прометеј” доживели овације присутних на представљању у аустријском парламенту. У спомен на почившег Дејана Медаковића „Прометеј” сваке године организује доделу књижевне награде која носи његово име.

 

Наглашавате да је у раду сваког издавача, па тако и „Прометеја” било и много случајности, па се понекад и стихијски радило?

 

Били смо окренути према филму, позоришту, Стеријином позорју, сарадњи са Кинотеком... остварили смо сјајну сарадњу са Ралетом Зеленовићем, Динком Туцаковићем, Миленком Мисаиловићем... Када је реч о нашим познатим лингвистичким издањима, пресудан је био мој сусрет са истакнутим српским лингвистом Миланом Шипком. Тада је већ дуго било јасно да је Вујаклија превазиђен, али је израда новог лексикона био крупан залогај. И Милан и ја смо закључили да се тај важан посао не може урадити без Ивана Клајна, убрзо смо ипак успели и направили „Велики речник страних речи и израза”, а после три године и Шипкин „Правописни речник”. Тада сам схватио да све друго морам да редукујем, да смањим број едиција које су се гомилале, посветио сам се лингвистичким издањима и новим линијама књига...

 

Шта вас је руководило у избору аутора и наслова?

 

У суштини, увек оно што је мене интересовало. Никада се нисмо опредељивали за књиге које су тријумфално пролазиле кроз књижаре и обнављале се у недоглед, у новим тиражима. У популистичкој домаћој и страној белетристици никада нисам видео себе...

 

Како онда у суровој савременој конкуренцији издавачке продукције опстаје „Прометеј”?

 

Трећину издања објављујемо на основу уговора потписаних са државом, другу трећину у копродукцији са другим издавачима или заинтересованим појединцима чија су дела вредна и могу да се продају. Трећи део су књиге из популарне лингвистике и других едиција, на њима је тешко зарадити, али ми не одустајемо. Бивало је понекад да нас је држава помагала у неким великим пројектима. Увек смо имали разумевање и у граду Новом Саду, у нашој покрајинској влади, Вуковој задужбини у Београду... Наилазили су и разни добри људи који су нам помагали, наш некадашњи градоначелник Јован Дејановић, затим велики фудбалски тренер Миша Косановић, редитељ и глумац Радош Бајић, Драшков и мој пријатељ Зоран Вучевић...

 

Шта се сада припрема у „Прометеју”, каква је визија будућности?

 

У току је прелазна фаза у којој ће Корана потпуно преузети посао. Већ је покренула едицију „Река” у којој је годину дана пре проглашења Нобелове награде објавила Петера Хандкеа. Има одличну сарадњу са Иваном Добраковом, звездом словачке књижевности у успону, већ је објавила Виславу Шимборску, Владана Десницу... Паралелно се боримо на свим фронтовима. „Прометеј” нема књиге које су доминантне за књижаре већ су честа ванредна издања којима се бавимо као некада Вук и Доситеј – идемо на претплату и на поверење читалаца.

 

Можда су најупечатљивије ваше књиге које се баве културом сећања...?

 

Моје сећање на неке догађаје и жеља да их обновимо поклопило се у једном тренутку са културом сећања код Николе Миркова, тадашњег генералног директора РТС-а. Покренули смо едицију „Србија 1914–1918” која је стекла поверење код читалаца... Објављена су важна документа и сећања, многа сам имао у нашој кући, чак и неке изворе које није имала Матица српска. Културом сећања бави се и Новосадска едиција, а посебно сам срећан што имамо ауторе који су код нас објавили по десетак или више наслова: ту су Душко Богдановић, Марко Лопушина, Милутин Ж. Павлов, Дејан Томић, Дејан Микавица, Зоран Миливојевић и многи други, са више капиталних књига које остају за будуће генерације.

Извор: ПОЛИТИКА

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: