Kad čekaš između dva retka ispisana
njenom rukom,
kad znaš da će proći dugo između
dva neodređena časa
kada će oči opet biti u njenim plavetima,
Kada znaš da ti je preostalo samo da čitaš,
ruku otvrdlih od prolazaka kroz sapunicu
međuredova, izmišljenih ograda, zapeta, upitnika,
šumu nedoraslih, sumnjivih zašto i kako,
buđenja u izgužvanim posteljama sobom obojenih,
čekaš iznova i iznova neki od onih smajlija,
tupost i odzvanjanje tastature,
kao da odzvanja taj dečji osmeh, nadanja
u samo jedno ono upola napravljeno srce,
čije šavove igla života tu i opet treba da sastavi.
Za to vredi živeti,
to je onaj pravi, nepatvoreni život,
to si ti...
