Кад чекаш између два ретка исписана
њеном руком,
кад знаш да ће проћи дуго између
два неодређена часа
када ће очи опет бити у њеним плаветима,
Када знаш да ти је преостало само да читаш,
руку отврдлих од пролазака кроз сапуницу
међуредова, измишљених ограда, запета, упитника,
шуму недораслих, сумњивих зашто и како,
буђења у изгужваним постељама собом обојених,
чекаш изнова и изнова неки од оних смајлија,
тупост и одзвањање тастатуре,
као да одзвања тај дечји осмех, надања
у само једно оно упола направљено срце,
чије шавове игла живота ту и опет треба да састави.
За то вреди живети,
то је онај прави, непатворени живот,
то си ти...
