Gavran na mojoj terasi,
ne onaj Edgara Alana Poa,
prosto običan, nikakav.
Niko ga očito nije nikada hteo,
to se odmah videlo,
onako raščerupan
sigurno nije bio po volji nikom,
bez pomena.
Ja sanjiv, pomerio sam zavesu,
pogledao ga popreko,
a on kao nikada,
vinuo se,
i odleteo baš lepo iz mene i moga života.
