Гавран на мојој тераси,
не онај Едгара Алана Поа,
просто обичан, никакав.
Нико га очито није никада хтео,
то се одмах видело,
онако рашчерупан
сигурно није био по вољи ником,
без помена.
Ја сањив, померио сам завесу,
погледао га попреко,
а он као никада,
винуо се,
и одлетео баш лепо из мене и мога живота.
