Koliko je vóda između nas?
Zar više od četri zemaljska okeana
i petog iz dna oka?
Seti li se on iz koje sam noći i kog veka?
U meni još bridi potreba da nas dosanjam.
Slala sam posle pijane noći bele zastave
pobodene u beskrajno tužne stihove,
i brodove u boci prepuštene buri,
neprestano zastavama mahala,
i neprestano, slomljenim jedrom,
oluji se umiljavala.
Od obale do obale dva kontinenta
kormilarim u Bermudskom trouglu
između njegovog Nikad i moga Uvek.
Vodo, raskvasi me u svim svojim oblicima
da tečem, isparavam i opet padam.
Vetre, raskvašenu od našeg znoja
razvej me kao kap na njegovom prozoru,
neka me vidi kada pogleda u sutra,
kao što me Bog klonulu od želje gleda
dok ruke protežem u mostove
od mog Istoka do njegovog Zapada,
do ruba sveta, gde me možda, on čeka.
