Колико је вóда између нас?
Зар више од четри земаљска океана
и петог из дна ока?
Сети ли се он из које сам ноћи и ког века?
У мени још бриди потреба да нас досањам.
Слала сам после пијане ноћи беле заставе
пободене у бескрајно тужне стихове,
и бродове у боци препуштене бури,
непрестано заставама махала,
и непрестано, сломљеним једром,
олуји се умиљавала.
Од обале до обале два континента
кормиларим у Бермудском троуглу
између његовог Никад и мога Увек.
Водо, раскваси ме у свим својим облицима
да течем, испаравам и опет падам.
Ветре, расквашену од нашег зноја
развеј ме као кап на његовом прозору,
нека ме види када погледа у сутра,
као што ме Бог клонулу од жеље гледа
док руке протежем у мостове
од мог Истока до његовог Запада,
до руба света, где ме можда, он чека.
