O tvrdu zemlju lomim nokte,
iako nije moja - kopam;
kad žeže sunce,
kad nevreme slama.
Čovek se navikne na sve.
Ogrubeloj koži, vremenom,
i grubo sukno - meko je.
Tvrda, u tvrdu zemlju urastam,
sa čela orošenog kapima
tuđu grudu okom navodnjavam.
Naučila sam da ničem svuda.
Seme razvejte: isklasaću umnožena!
Požnjejte me! Sameljite! Umesite!
Slatkim zalogajem
gorkog hleba sa sedam kora,
ispečenog na mojoj ispucaloj koži,
gladnu tuđinu nahranite.
