О тврду земљу ломим нокте,
иако није моја - копам;
кад жеже сунце,
кад невреме слама.
Човек се навикне на све.
Огрубелој кожи, временом,
и грубо сукно - меко је.
Тврда, у тврду земљу урастам,
са чела орошеног капима
туђу груду оком наводњавам.
Научила сам да ничем свуда.
Семе развејте: искласаћу умножена!
Пожњејте ме! Самељите! Умесите!
Слатким залогајем
горког хлеба са седам кора,
испеченог на мојој испуцалој кожи,
гладну туђину нахраните.
