Oče glasniče, otvrdlo mi uho,
gde sve ne gazih, čega se ne nagledah,
i gde ne stigoh, tražeći proviđenje,
dvostruka koža pucala pod bičem vremena,
do vrata svesti bauljala,
prosvetljena bolom više nego osmehom
ispod blatnjavih cipela se uspravljala
vatra vodi, voda plamenu:
žarila, gasila, palila, izgarala, tonula, isplivavala,
udisali me, u dahu im isparavala,
o zveri se spoticala, hranila ih sobom,
padali u meni ljudi, u njima padala i ja.
Oče proroče,
oči mi se zamutiše pod krstom tražeći roditelja
i sedmokrilog anđela, otkrovenje u molitvi
iz Mrtvog mora svitak spasenja.
Oče greha, obezobličena pod nebom bluda
greh i grehu osuda, pokrov i pokrivka,
za noć večnošću ljubljena,
prah vekova besmislenog rasipanja,
u sredogruđu, plemenito srce
od samilosti do nemilosrdnosti, rastezala.
Oče namerniče, nedostajao si
da svratiš ponekad u moje gladne godine,
zrnom nežnosti, ko naforom, gladi deteta utoliš,
pa onda, opet, pod lukom levog rebra
nastaviš da bridiš.
Oče spasioče,
grudima otvrdlim stenu drobila, pred suzom padala,
pucala mi često membrana između snova i jave;
ali prizivam te sada:
Na čelo mi stavi mesec umesto dukata!
Na bdenje pozovi zmije i vukove,
ptice sa nebeskog prestola, ali ne i ljude,
ne i ljude...
Oče mojih očeva, sve bolnije kontrakcije duše
razum mi nejako posmrče,
umesto radosti, u srčano ušće, ulivam tugu,
precima mogu, ali sebi – sebi ne umem da oprostim
dok izgubljeno u sebi zbog tebe ne nalazim.
Mudri oče, roditelju,
blagost devet kolena u krvotoku nosim
ne razumeh, ali sada, kada zrelost vid bistri,
a noge izdaju u lutanju po šikarama života,
znam, svi moji očevi samo su hteli da shvatim;
da su svi putevi pogrešni
ako ne naučiš da ih prelaziš u sebi.
