Оче гласниче, отврдло ми ухо,
где све не газих, чега се не нагледах,
и где не стигох, тражећи провиђење,
двострука кожа пуцала под бичем времена,
до врата свести бауљала,
просветљена болом више него осмехом
испод блатњавих ципела се усправљала
ватра води, вода пламену:
жарила, гасила, палила, изгарала, тонула, испливавала,
удисали ме, у даху им испаравала,
о звери се спотицала, хранила их собом,
падали у мени људи, у њима падала и ја.
Оче пророче,
очи ми се замутише под крстом тражећи родитеља
и седмокрилог анђела, откровење у молитви
из Мртвог мора свитак спасења.
Оче греха, обезобличена под небом блуда
грех и греху осуда, покров и покривка,
за ноћ вечношћу љубљена,
прах векова бесмисленог расипања,
у средогруђу, племенито срце
од самилости до немилосрдности, растезала.
Оче намерниче, недостајао си
да свратиш понекад у моје гладне године,
зрном нежности, ко нафором, глади детета утолиш,
па онда, опет, под луком левог ребра
наставиш да бридиш.
Оче спасиоче,
грудима отврдлим стену дробила, пред сузом падала,
пуцала ми често мембрана између снова и јаве;
али призивам те сада:
На чело ми стави месец уместо дуката!
На бдење позови змије и вукове,
птице са небеског престола, али не и људе,
не и људе...
Оче мојих очева, све болније контракције душе
разум ми нејако посмрче,
уместо радости, у срчано ушће, уливам тугу,
прецима могу, али себи – себи не умем да опростим
док изгубљено у себи због тебе не налазим.
Мудри оче, родитељу,
благост девет колена у крвотоку носим
не разумех, али сада, када зрелост вид бистри,
а ноге издају у лутању по шикарама живота,
знам, сви моји очеви само су хтели да схватим;
да су сви путеви погрешни
ако не научиш да их прелазиш у себи.
