About usAuthorsPoetryProseReviewsTalksNewsMediaKolumnaKultura sećanja


















Featured

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Talks


ATANACKOVIĆ: NEODRŽIVO JE ŽIVETI IZMEĐU ZNAKOVA NAVODA

Povodom izložbe u Galeriji Haos, umetnik i pisac Dejan Atanacković govori za Danas o vezi zaborava i sećanja, o stvarnom i imaginarnom, o Kosovu i Beogradu
Radovi su uporedo nastajali sa pisanjem priča a priče uporedo sa radovima. – kaže za Danas vizuelni umetnik i pisac Dejan Atanacković, povodom svoje samostalne izložbe „Šest priča o zaustavljanju vremena“, koja će biti otvorena sutra uveče u Galeriji „Haos“.

Piše: Aleksandra Ćuk

Ovdašnja publika Atanackovića poznaje kao autora čiji je rad neodvojiv od teksta, a 2017, ohrabrio se i upustio u literarne vode objavivši svoj prvi roman „Luzitanija“ za koji 2018, dobija NIN-ovu nagradu. Usledila je zbirka priča „Čovek bez jezika“ koje su kao i „Luzitanija“ na prapočetku bile prateći tekstovi radova.
– Luzitanija je isto tako nastala kao kratka priča uz jedan rad i kasnije se razvila u roman. – objašnjava Atanacković i dodaje da su radovi na predstojećoj izložbi u različitim medijima, a koncipirani tako da svaki bude kao „stranica knjige“.
*Šta je tema izložbe i kako je nastao njen naslov?
Kad sam pripremao zbirku priča „Čovek bez jezika“ ispostavilo se da postoje teme koje se tu konstantno provlače, jedna od njih je tema nestajanja, a druga se tiče raznih načina zaustavljanja vremena. Zato je naslov izložbe „Šest priča o zaustavljanju vremena“.
*Koje priče i vreme ilustruju radovi?
„Luzitanija“ govori o psihijatrijskoj bolnici, koja egzistira u svom vremenu izvan onog koje teče izvan nje, a to je doba Prvog svetskog rata. U Luzitaniji teče utopijsko vreme. Ona je društvo koje nastaje izvan prošlosti i istorije. Svi radovi sadrže više elemenata pa, tako i „Luzitanija“ koja se sastoji od makete Doktorove kule u drvetu koja je pomalo na brod, pomalo kuća. Iza nje je školska tabla sa himnom Republike Luzitanije, a tu je i „arhivskim materijal“, fotografije putnika broda i psihijatrijske bolnice.
*Protagonisti priča su neretko naučnici, kao recimo Paolo Mantegaca. Zašto vas je on inspirisao?
Mantegaca je bio antropolog, osnivač firentinskog antropološkog muzeja. Verovao je u fotografiju kao antropološki instrument. Smatrao je da se kroz fotografski snimak može mnogo toga saznati o ljudskoj prirodi. Razvio je niz teorija o emocijama koje se mogu „uhvatiti“ kroz zaustavljanje vremena fotografskim snimkom. Ta priča i rad zovu se „Fiziologija bola“. A tu je i priča o jednom neobičnom naučniku koji je izumeo tečnost kojom se organska tkiva mogu pretvoriti u materiju sličnu kamenu. Na taj način uspevao je da organska tkiva sačuva od propadanja i početkom 19. veka otvorio neke nove mogućnosti za izučavanje ljudskog organizma.
*Budući da se istodobno bavite vizuelnom umetnošću i pisanjem koje je racionalniji i posredniji vid stvaralaštva, da li ste sebi pokušali da objasnite zašto se bavite dvema opozitnim temama – nestajanjem i zaustavljanjem vremena, ima li to možda veze sa tim što živite na relaciji Firenca – Beograd?
Sećanje i zaborav, iako naizgled suprotstavljeni, neraskidivo su povezani. Sve ono što pamtimo je uobličeno zaboravom. Isto tako sve ono što zaboravljamo je određeno sećanjem. Jer i ono što zaboravimo i ono što upamtimo na kraju je susret te dve činjenice – nešto moramo da zaboravimo da bismo nešto drugo upamtili, a ono čega se sećamo je izbor, pre nego objektivno pamćenje. Malo šta se ikada pamti objektivno.
*Da li u pozadini ovih pitanja stoji neki intimni strah?
Ne strah, nego gomila strahova. Nestajanje je svakako jedna od tema koja dolazi iz suočavanja sa strepnjom zbog stvari koji oko nas nestaju. S godinama se razvija taj osećaj da se mnogo toga menja i da stvari nikad neće biti kao pre. Pritom, živimo u društvima koja se brzo menjaju. Čitavi postulati društva se menjaju a samim tim i naši život u njima. Neretko se očajnički hvatamo za detalje iz prošlosti ne bi li imali privid da smo sačuvali trenutke koji su nam važni i koji nam izmiču.
*Na dodeli Ninove nagrade ste istakli da je svaka umetnost politična, u kom smislu je to ova izložba koja se bavi pitanjem pamćenja i vremena?
Mislim da je očigledno da živimo u jednom zaustavljenom vremenu i ta se zaustavljenost na razne načine manifestuje. Evo, kada čitam italijansku štampu koja izveštava o protestima opozicije u Beogradu sve se i dalje stavlja između znakova navoda. Partijski režim je pod znacima navoda, režimska propaganda je pod znacima navoda, gušenje slobode medija, takođe. Živimo u sredini koja se od strane drugih predstavlja kao nešto što je ostalo zaglavljeno u sopstvenom vremenu. I to zapažanje, mada tendenciozno, nije daleko od istine.
*Koliko je opasno živeti tako, između znakova navoda?
To je pre svega jedno neodrživo stanje na koje smo se u priličnoj meri navikli. Ti znaci navoda zapravo nastaju ovde. Jer mnogi konkretni problemi tretiraju se kao simboli i ostaju u sferi simbola. Kosovo, na primer, za većinu je stvar simbola, i tu sasvim izostaje suočavanje sa stvarnošću. Ipak, među liderima protesta počinje da se, iako sramežljivo, govori i o kosovskoj iluziji. Poneko podseća na ono što svi znaju, da je oko Beograda zakopano više od sedam stotina leševa albanskih civila, te samim tim o uzrocima sadašnjeg stanja. Govori se o potrebi za pomirenjem, umesto o razmeni teritorija i to je dobro.
*Radili ste projekat Beograd – Drugi pogled u koji ste aktivno uključili ljude sa invaliditetom. Da biste napravili rad trebalo je da na Kalemegdanu zasadite cveće i njime ispišete reč „strpljenje“ na italijanskom jeziku. Da li ste za ovu umetničku intervenciju tražili dozvole od nadležnih?
Ne znam ni sam koliko dozvola sam morao da dobijem ne bih li posadio begonije na parčetu zemlje od dvadesetak kvadratnih metara, i to je potpuno normalno. Bilo je razgovora sa Vojnim muzejom, sa Zavodom za zaštitu spomenika, morao sam da prođem kroz sve potrebne procedure da bi se tako nešto na zaštićenom prostoru moglo uraditi. A to što se sada na Kalemegdanu dešava, ta žičara, pa i uništavanje Velikog stepeništa, nije ništa drugo do partijski kriminal na delu, način da se ukrade što je moguće više para od države kroz dodeljivanje besmislenih poslova firmama bliskim vlasti.
*Kalemegdan je počeo da se urušava sa diskotekama i kafićima još u vreme demokratske vlasti.
Postoji, nažalost, popriličan kontinuitet između prethodne i sadašnje vlasti. To nije ništa novo, svakom je poznato da je njihova, u suštini kukavička politika u odnosu na mnogo štošta pa i na Kosovo, otvorila prostor Vučiću. Da ne pominjemo idiotske spomenike počev od azerbejdžanskog diktatora, i preuređenja prostora na Tašmajdanu. Tadić je, na kraju krajeva, otvorio Pandorinu kutiju pomirenja sa SPS-om i dokrajčio sve nade za 6. oktobrom.
*Radite u Firenci i često dolazite u Beograd. Taj odmak vam sigurno daje drugačiji doživljaj rodnog grada u odnosu na nas koji smo stalno tu. Kako doživljavate Beograd u tim pauzama i ponovim susretima?
Kao ugroženo biće, i ugroženu vrstu, jer u krajnjoj liniji nije Beograd jedini. Ima i drugih gradova u Evropi koji se menjaju van volje svojih građana. Ali bojim se da Beograd postaje ekstremni primer koji sve više podseća na ono nesrećno Skoplje, prepuno pseudoistorijskog kiča. Ono što je posebno iritirajuće i uvredljivo jeste ta kriminalna sprega koja se konstantno odvija pod pokrićem da se Beograd menja zarad njegove bolje prohodnosti, modernizacije i sličnih budalaština, u ime „vizije“ nekakvog Vesića i njemu sličnih mediokriteta bez ikakve vizije. Ima nečeg gotovo arhaično zlog u tom betoniranju, blokiranju grada, ubijanju drveća. Gledaju samo kako da što više para strpaju sebi u džep. Ali upravo je ta otvorena pljačka ono što građani Beograda i Srbije sada vide jasnije nego ikad, i to daje nadu u promene.



Izvor: Danas


SHARE THIS PAGE ON:






2024 © Literary workshop "Kordun"