Поводом изложбе у Галерији Хаос, уметник и писац Дејан Атанацковић говори за Данас о вези заборава и сећања, о стварном и имагинарном, о Косову и Београду
Радови су упоредо настајали са писањем прича а приче упоредо са радовима. – каже за Данас визуелни уметник и писац Дејан Атанацковић, поводом своје самосталне изложбе „Шест прича о заустављању времена“, која ће бити отворена сутра увече у Галерији „Хаос“.
Пише: Александра Ћук
Овдашња публика Атанацковића познаје као аутора чији је рад неодвојив од текста, а 2017, охрабрио се и упустио у литерарне воде објавивши свој први роман „Лузитанија“ за који 2018, добија НИН-ову награду. Уследила је збирка прича „Човек без језика“ које су као и „Лузитанија“ на прапочетку биле пратећи текстови радова.
– Лузитанија је исто тако настала као кратка прича уз један рад и касније се развила у роман. – објашњава Атанацковић и додаје да су радови на предстојећој изложби у различитим медијима, а конципирани тако да сваки буде као „страница књиге“.
*Шта је тема изложбе и како је настао њен наслов?
Кад сам припремао збирку прича „Човек без језика“ испоставило се да постоје теме које се ту константно провлаче, једна од њих је тема нестајања, а друга се тиче разних начина заустављања времена. Зато је наслов изложбе „Шест прича о заустављању времена“.
*Које приче и време илуструју радови?
„Лузитанија“ говори о психијатријској болници, која егзистира у свом времену изван оног које тече изван ње, а то је доба Првог светског рата. У Лузитанији тече утопијско време. Она је друштво које настаје изван прошлости и историје. Сви радови садрже више елемената па, тако и „Лузитанија“ која се састоји од макете Докторове куле у дрвету која је помало на брод, помало кућа. Иза ње је школска табла са химном Републике Лузитаније, а ту је и „архивским материјал“, фотографије путника брода и психијатријске болнице.
*Протагонисти прича су неретко научници, као рецимо Паоло Мантегаца. Зашто вас је он инспирисао?
Мантегаца је био антрополог, оснивач фирентинског антрополошког музеја. Веровао је у фотографију као антрополошки инструмент. Сматрао је да се кроз фотографски снимак може много тога сазнати о људској природи. Развио је низ теорија о емоцијама које се могу „ухватити“ кроз заустављање времена фотографским снимком. Та прича и рад зову се „Физиологија бола“. А ту је и прича о једном необичном научнику који је изумео течност којом се органска ткива могу претворити у материју сличну камену. На тај начин успевао је да органска ткива сачува од пропадања и почетком 19. века отворио неке нове могућности за изучавање људског организма.
*Будући да се истодобно бавите визуелном уметношћу и писањем које је рационалнији и посреднији вид стваралаштва, да ли сте себи покушали да објасните зашто се бавите двема опозитним темама – нестајањем и заустављањем времена, има ли то можда везе са тим што живите на релацији Фиренца – Београд?
Сећање и заборав, иако наизглед супротстављени, нераскидиво су повезани. Све оно што памтимо је уобличено заборавом. Исто тако све оно што заборављамо је одређено сећањем. Јер и оно што заборавимо и оно што упамтимо на крају је сусрет те две чињенице – нешто морамо да заборавимо да бисмо нешто друго упамтили, а оно чега се сећамо је избор, пре него објективно памћење. Мало шта се икада памти објективно.
*Да ли у позадини ових питања стоји неки интимни страх?
Не страх, него гомила страхова. Нестајање је свакако једна од тема која долази из суочавања са стрепњом због ствари који око нас нестају. С годинама се развија тај осећај да се много тога мења и да ствари никад неће бити као пре. Притом, живимо у друштвима која се брзо мењају. Читави постулати друштва се мењају а самим тим и наши живот у њима. Неретко се очајнички хватамо за детаље из прошлости не би ли имали привид да смо сачували тренутке који су нам важни и који нам измичу.
*На додели Нинове награде сте истакли да је свака уметност политична, у ком смислу је то ова изложба која се бави питањем памћења и времена?
Мислим да је очигледно да живимо у једном заустављеном времену и та се заустављеност на разне начине манифестује. Ево, када читам италијанску штампу која извештава о протестима опозиције у Београду све се и даље ставља између знакова навода. Партијски режим је под знацима навода, режимска пропаганда је под знацима навода, гушење слободе медија, такође. Живимо у средини која се од стране других представља као нешто што је остало заглављено у сопственом времену. И то запажање, мада тенденциозно, није далеко од истине.
*Колико је опасно живети тако, између знакова навода?
То је пре свега једно неодрживо стање на које смо се у приличној мери навикли. Ти знаци навода заправо настају овде. Јер многи конкретни проблеми третирају се као симболи и остају у сфери симбола. Косово, на пример, за већину је ствар симбола, и ту сасвим изостаје суочавање са стварношћу. Ипак, међу лидерима протеста почиње да се, иако срамежљиво, говори и о косовској илузији. Понеко подсећа на оно што сви знају, да је око Београда закопано више од седам стотина лешева албанских цивила, те самим тим о узроцима садашњег стања. Говори се о потреби за помирењем, уместо о размени територија и то је добро.
*Радили сте пројекат Београд – Други поглед у који сте активно укључили људе са инвалидитетом. Да бисте направили рад требало је да на Калемегдану засадите цвеће и њиме испишете реч „стрпљење“ на италијанском језику. Да ли сте за ову уметничку интервенцију тражили дозволе од надлежних?
Не знам ни сам колико дозвола сам морао да добијем не бих ли посадио бегоније на парчету земље од двадесетак квадратних метара, и то је потпуно нормално. Било је разговора са Војним музејом, са Заводом за заштиту споменика, морао сам да прођем кроз све потребне процедуре да би се тако нешто на заштићеном простору могло урадити. А то што се сада на Калемегдану дешава, та жичара, па и уништавање Великог степеништа, није ништа друго до партијски криминал на делу, начин да се украде што је могуће више пара од државе кроз додељивање бесмислених послова фирмама блиским власти.
*Калемегдан је почео да се урушава са дискотекама и кафићима још у време демократске власти.
Постоји, нажалост, поприличан континуитет између претходне и садашње власти. То није ништа ново, сваком је познато да је њихова, у суштини кукавичка политика у односу на много штошта па и на Косово, отворила простор Вучићу. Да не помињемо идиотске споменике почев од азербејџанског диктатора, и преуређења простора на Ташмајдану. Тадић је, на крају крајева, отворио Пандорину кутију помирења са СПС-ом и докрајчио све наде за 6. октобром.
*Радите у Фиренци и често долазите у Београд. Тај одмак вам сигурно даје другачији доживљај родног града у односу на нас који смо стално ту. Како доживљавате Београд у тим паузама и поновим сусретима?
Као угрожено биће, и угрожену врсту, јер у крајњој линији није Београд једини. Има и других градова у Европи који се мењају ван воље својих грађана. Али бојим се да Београд постаје екстремни пример који све више подсећа на оно несрећно Скопље, препуно псеудоисторијског кича. Оно што је посебно иритирајуће и увредљиво јесте та криминална спрега која се константно одвија под покрићем да се Београд мења зарад његове боље проходности, модернизације и сличних будалаштина, у име „визије“ некаквог Весића и њему сличних медиокритета без икакве визије. Има нечег готово архаично злог у том бетонирању, блокирању града, убијању дрвећа. Гледају само како да што више пара стрпају себи у џеп. Али управо је та отворена пљачка оно што грађани Београда и Србије сада виде јасније него икад, и то даје наду у промене.
Извор: Данас
