„Santa Maria della Salute” nikada ne bi bila to što jeste da nema taj refren na italijanskom jeziku, mislio je Stevan Raičković
Autor: S. Kovačević
Srpska poezija slavi 110 godina pesme „Santa Maria della Salute”. Laza Kostić ju je završio 1909, godinu pred svoju smrt, kada je prvi put i objavljena u izdanju Matice srpske. U tom trenutku, bilo je prošlo već deceniju i po od kako je prerano umrla pesnikova muza Lenka Dunđerski (1895), a taj događaj ga je i podstakao da napiše stihove koji se i danas smatraju najlepšom srpskom ljubavnom poezijom. To vreme „beznjenice”, kao da nije nagrizalo stubove na kojima je pesnik u romantičarskom zanosu zidao četrnaest strofa svoje „labudove pesme”, kako je i sam o njoj pisao.
„Pisao ju je otkad je počeo da sastavlja stihove i rime, kako i mora da bude dok nastaje ono što traje koliko i jezik na kojem nastaje, s pobožnim pripevom ’Santa Maria della Salute’”, kaže akademik Miro Vuksanović, prema čijem mišljenju je to „pesma nad srpskim pesmama”.
U čast 110 godina Kostićeve pesme, u Ogranku SANU u Novom Sadu priređena je svečanost, na kojoj je ljubavnu kanonadu govorio dramski umetnik i pesnik Miodrag Petrović, nekadašnji upravnik Srpskog narodnog pozorišta, glumac koji je među desetinama svojih uloga tumačio i lik Laze Kostića u predstavi „Među javom i med snom”.
Prošli put kada je slavljena „Santa Maria della Salute”, bilo je to na njenu 100. godinu u Somboru. I posle Novog Sada ponovo će – za deset godina, dogovor je književnog kruga. Da li će se i u drugim gradovima setiti, pita se književnik i autor legendarnih stihova „Mostarske kiše” Pero Zubac, koji je u svojoj besedi u zdanju Platoneuma podsetio da su o Kostićevoj pesmi pisale najumnije srpske glave.
Isidora Sekulić piše 1941. da je to najsilovitija pesma ljubavne poezije. Ona govori o arhitektonici pesme, simbolima, rečima koje se sudaraju, kuljanju lave, kao da pesma gori, a kad gori dese se i izgoretine, kaže Zubac. Miloš Crnjanski o Lazinoj pesmi pisao je kao o najlepšoj pesmi srpskog romantizma, a Todor Manojlović o najlepšoj mističnoj himni poezije... Ipak, u čuvenu antologiju Bogdana Popovića 1911. nije ušla, a pričalo se da je to zbog onih izgoretina, da mu je navodno smetao „višak muzike” u pesmi.
Prvo pojavljivanje ove pesme u antologijama je 1923, u knjizi Svetislava Stefanovića, u Zagrebu. Bili su prijatelji, dopisivali su se i viđali, a Laza mu je jednom prilikom u Beču 1904. rekao da, ako već pravi antologiju, uvrsti njegovu poslednju ljubavnu pesmu.
Pre „poznice”, Kostić je napisao svoju prvu pesmu Lenki – Gospođici L. D. u spomenicu. Objavljena je još 1895. u sarajevskom časopisu „Nada”. Napisao ju je u manastiru Krušedol 1892, a po tadašnjem običaju da se prilaže u spomenar osobe, ova pesma je položena u Lenkinu drvenu kutiju oslikanu ružama. Ta pesma je u bitnoj vezi sa „Santa Maria della Salute”, ističe Pero Zubac koji je nekoliko godina istraživao i rasvetlio Lenkin život, napisavši knjigu „Lenka Dunđerska”.
„Santa Maria della Salute” nikada ne bi bila to što jeste da nema taj refren na italijanskom jeziku, mislio je Stevan Raičković. Laza Kostić bi možda pronašao rimu i za prevod „sveta Marijo od spasa”, ali to, smatra besednik, ne bi bilo to. U pesmi zvone, citira Raleta Damjanovića, biserne perle italijanskog jezika.
Potražio je i da li je Oskar Davičo nešto napisao. Nije fer, kaže, ali se obradovao kad je našao u eseju objavljenom u „Odjeku” u Sarajevu, kasnije u knjizi „Kontekst”, kako je ta Lazina pesma „izvikana” i ima „primitivne i barbarske rime” – sa zagradom, „u te Salute”.
„U tome San-ta Ma-ria... zvuk ima nešto što je tako privlačno i lepo da je meni pomoglo kad je trebalo da i sam kažem nešto o pesmi”, rekao je Zubac. Seća se da je prvi doživljaj nje imao u samostanskom vrtu pri gimnaziji na Širokom Brijegu. Slično kao profesor Mladen Leskovac koji je opisivao kako ju je prvi put čitao na klupi u hladu županijskog vrta u Somboru i – ništa nije razumeo. Kasnije je u toj biblioteci nekadašnjeg semeništa pronašao antologiju Andra Žeželja koji je prevodio Lazine termine na „razumljiv jezik”.
„Lepota pesme je u zgusnutoj energiji emocija koje su prerasle u reč, toj odistinskoj, beščulnoj, nezemaljskoj, kosmičkoj, zagrobnoj, imaginarnoj, virtualnoj ljubavi koja se oslanja na čulni dodir, a kosmičko spajanje ostvaruje se samo kroz realno u snu i u pesmi koja je prepev sna...”, kaže Pero Zubac i dodaje da je u pesmi, zapravo, sve jednostavno: Pesnik se obraća Gospi sa vizantijske ikone u venecijanskoj bazilici, sa samoprekorom što je u ranijoj svojoj pesmi „Dužde se ženi” požalio naše borove koji su posečeni i ugrađivani u temelje crkve. Traži oproštaj i kao da se Gospi ispoveda. Njoj kazuje priču o svojoj nezemaljskoj ljubavi, jer ona koju voli je u Gospinom svetu – kako ju je video, šta mu znači, kakva je ta ljubav njega na zemlji i nje na nebu. Na kraju, završava, sav u zanosu ukazuje da sluti konačno spajanje dvaju duša i tela – tamo gde svih vremena razlike ćute.
Izvor: Politika
