„Санта Мариа делла Салуте” никада не би била то што јесте да нема тај рефрен на италијанском језику, мислио је Стеван Раичковић
Аутор: С. Ковачевић
Српска поезија слави 110 година песме „Санта Мариа делла Салуте”. Лаза Костић ју је завршио 1909, годину пред своју смрт, када је први пут и објављена у издању Матице српске. У том тренутку, било је прошло већ деценију и по од како је прерано умрла песникова муза Ленка Дунђерски (1895), а тај догађај га је и подстакао да напише стихове који се и данас сматрају најлепшом српском љубавном поезијом. То време „безњенице”, као да није нагризало стубове на којима је песник у романтичарском заносу зидао четрнаест строфа своје „лабудове песме”, како је и сам о њој писао.
„Писао ју је откад је почео да саставља стихове и риме, како и мора да буде док настаје оно што траје колико и језик на којем настаје, с побожним припевом ’Санта Мариа делла Салуте’”, каже академик Миро Вуксановић, према чијем мишљењу је то „песма над српским песмама”.
У част 110 година Костићеве песме, у Огранку САНУ у Новом Саду приређена је свечаност, на којој је љубавну канонаду говорио драмски уметник и песник Миодраг Петровић, некадашњи управник Српског народног позоришта, глумац који је међу десетинама својих улога тумачио и лик Лазе Костића у представи „Међу јавом и мед сном”.
Прошли пут када је слављена „Санта Мариа делла Салуте”, било је то на њену 100. годину у Сомбору. И после Новог Сада поново ће – за десет година, договор је књижевног круга. Да ли ће се и у другим градовима сетити, пита се књижевник и аутор легендарних стихова „Мостарске кише” Перо Зубац, који је у својој беседи у здању Платонеума подсетио да су о Костићевој песми писале најумније српске главе.
Исидора Секулић пише 1941. да је то најсиловитија песма љубавне поезије. Она говори о архитектоници песме, симболима, речима које се сударају, куљању лаве, као да песма гори, а кад гори десе се и изгоретине, каже Зубац. Милош Црњански о Лазиној песми писао је као о најлепшој песми српског романтизма, а Тодор Манојловић о најлепшој мистичној химни поезије... Ипак, у чувену антологију Богдана Поповића 1911. није ушла, а причало се да је то због оних изгоретина, да му је наводно сметао „вишак музике” у песми.
Прво појављивање ове песме у антологијама је 1923, у књизи Светислава Стефановића, у Загребу. Били су пријатељи, дописивали су се и виђали, а Лаза му је једном приликом у Бечу 1904. рекао да, ако већ прави антологију, уврсти његову последњу љубавну песму.
Пре „познице”, Костић је написао своју прву песму Ленки – Госпођици Л. Д. у споменицу. Објављена је још 1895. у сарајевском часопису „Нада”. Написао ју је у манастиру Крушедол 1892, а по тадашњем обичају да се прилаже у споменар особе, ова песма је положена у Ленкину дрвену кутију осликану ружама. Та песма је у битној вези са „Санта Мариа делла Салуте”, истиче Перо Зубац који је неколико година истраживао и расветлио Ленкин живот, написавши књигу „Ленка Дунђерска”.
„Санта Мариа делла Салуте” никада не би била то што јесте да нема тај рефрен на италијанском језику, мислио је Стеван Раичковић. Лаза Костић би можда пронашао риму и за превод „света Маријо од спаса”, али то, сматра беседник, не би било то. У песми звоне, цитира Ралета Дамјановића, бисерне перле италијанског језика.
Потражио је и да ли је Оскар Давичо нешто написао. Није фер, каже, али се обрадовао кад је нашао у есеју објављеном у „Одјеку” у Сарајеву, касније у књизи „Контекст”, како је та Лазина песма „извикана” и има „примитивне и барбарске риме” – са заградом, „у те Салуте”.
„У томе Сан-та Ма-риа... звук има нешто што је тако привлачно и лепо да је мени помогло кад је требало да и сам кажем нешто о песми”, рекао је Зубац. Сећа се да је први доживљај ње имао у самостанском врту при гимназији на Широком Бријегу. Слично као професор Младен Лесковац који је описивао како ју је први пут читао на клупи у хладу жупанијског врта у Сомбору и – ништа није разумео. Касније је у тој библиотеци некадашњег семеништа пронашао антологију Андра Жежеља који је преводио Лазине термине на „разумљив језик”.
„Лепота песме је у згуснутој енергији емоција које су прерасле у реч, тој одистинској, бешчулној, неземаљској, космичкој, загробној, имагинарној, виртуалној љубави која се ослања на чулни додир, а космичко спајање остварује се само кроз реално у сну и у песми која је препев сна...”, каже Перо Зубац и додаје да је у песми, заправо, све једноставно: Песник се обраћа Госпи са византијске иконе у венецијанској базилици, са самопрекором што је у ранијој својој песми „Дужде се жени” пожалио наше борове који су посечени и уграђивани у темеље цркве. Тражи опроштај и као да се Госпи исповеда. Њој казује причу о својој неземаљској љубави, јер она коју воли је у Госпином свету – како ју је видео, шта му значи, каква је та љубав њега на земљи и ње на небу. На крају, завршава, сав у заносу указује да слути коначно спајање двају душа и тела – тамо где свих времена разлике ћуте.
Извор: Политика
