U godini u kojoj se obeležava devet decenija od nastanka drame „Gospođa ministarka” i 75 godina od pojavljivanja „Retorike” Branislava Nušića, objavljeno je reizdanje „Nušić u pričama” Milivoja Mime Predića (1885–1957), koji je bio sinovac slikara Uroša Predića i zet Branislava Nušića.
Predić je završio Trgovačku akademiju u Drezdenu i radio kao profesor Trgovačke škole u Beogradu. Pisac je dela: „Golgota” (nagrađeno 1907. Kraljevom nagradom), „Snovi”, „Zaboravljeni dug”, „Pukovnik Jelić”. Oženio se piščevom ćerkom Margitom Gitom Nušić u manastiru Gračanica, uoči povlačenja srpske vojske pred austrougarskim osvajačem. Margita i Milivoj uspeli su da se preko Kosova, Cetinja i Drača prebace na Krf, a potom u Bari. Pošto je govorio francuski, italijanski i nemački, postavljen je za vojnog atašea u Bariju kako bi pomogao u transportovanju ranjenih srpskih vojnika. Od 1916. bio je ratni dopisnik sa Solunskog fronta. Sa suprugom je osnovao Povlašćeno pozorište za decu „Roda” u Beogradu. Knjigu „Nušić u pričama” izdao je 1937. godine.
Milivoj Predić je bio u Nušićevoj blizini i 20 godina je beležio doživljaje iz piščevog života. Njegov sin Ivan Predić, prevodilac, naglašava da mu je drago što delo njegovog oca ponovo dobija na značaju.
Pogovor u knjizi napisao je prof. dr Raško V. Jovanović, koji ističe da je Predićeva humoristička proza dokument prvog reda, i to ne samo o velikom stvaraocu kakav je bio Nušić već i o društvenim zbivanjima u Srbiji krajem 19. veka i početkom 20. veka.
– U priči „Neizlečivi obožavalac pozorišta” reč je o tome kako je kralj Aleksandar Obrenović pozvao Branislava Nušića i ponudio mu mesto načelnika Topličkog okruga, a Nušić je odgovorio kako nije sposoban za taj položaj. Kralj je rekao: „Bili ste konzul u Prištini, dobro poznajete pogranične odnose. U tome su okrugu ljudi vrlo pitomi, a vi ćete vršiti svoju dužnost bolje nego iko drugi.” Nušić je rekao: „Ali može slučajno za moga načelnikovanja pasti kakva pozorišna trupa. I recimo napadnu Arnauti. Pojure svi da traže načelnika, a ja se zavukao i sedim na kakvoj pozorišnoj probi.” Kralj je odustao od svog plana i zadržao Nušića na večeri ‒ navodi Raško V. Jovanović.
Podseća i da je Nušić s porodicom iz Skoplja, gde je bio na čelu tamošnjeg narodnog pozorišta, prešao u Prištinu i odatle se povlačio u Prizren, Peć, Andrijevicu, Bar i Ulcinj, da bi poslednjim sanitetskim brodom „Čad” dospeo u Francusku, u Marselj, o čemu Predić piše u priči „Emigracija”.
‒ Predić je pisao verno poput srednjovekovnih letopisaca, tako da se i danas ova proza čita bez daha kao svedočanstvo o piscu koji je u Velikom ratu izgubio jedinoga sina, ali nije duhom pokleknuo. Po završetku rata to je i dokazao napisavši za pozorište svoja najbolja ostvarenja, koja su svrstana u vrhove dramske književnosti – naveo je Jovanović.
Izvor: Politika
