У години у којој се обележава девет деценија од настанка драме „Госпођа министарка” и 75 година од појављивања „Реторике” Бранислава Нушића, објављено је реиздање „Нушић у причама” Миливоја Миме Предића (1885–1957), који је био синовац сликара Уроша Предића и зет Бранислава Нушића.
Предић је завршио Трговачку академију у Дрездену и радио као професор Трговачке школе у Београду. Писац је дела: „Голгота” (награђено 1907. Краљевом наградом), „Снови”, „Заборављени дуг”, „Пуковник Јелић”. Оженио се пишчевом ћерком Маргитом Гитом Нушић у манастиру Грачаница, уочи повлачења српске војске пред аустроугарским освајачем. Маргита и Миливој успели су да се преко Косова, Цетиња и Драча пребаце на Крф, а потом у Бари. Пошто је говорио француски, италијански и немачки, постављен је за војног аташеа у Барију како би помогао у транспортовању рањених српских војника. Од 1916. био је ратни дописник са Солунског фронта. Са супругом је основао Повлашћено позориште за децу „Рода” у Београду. Књигу „Нушић у причама” издао је 1937. године.
Миливој Предић је био у Нушићевој близини и 20 година је бележио доживљаје из пишчевог живота. Његов син Иван Предић, преводилац, наглашава да му је драго што дело његовог оца поново добија на значају.
Поговор у књизи написао је проф. др Рашко В. Јовановић, који истиче да је Предићева хумористичка проза документ првог реда, и то не само о великом ствараоцу какав је био Нушић већ и о друштвеним збивањима у Србији крајем 19. века и почетком 20. века.
– У причи „Неизлечиви обожавалац позоришта” реч је о томе како је краљ Александар Обреновић позвао Бранислава Нушића и понудио му место начелника Топличког округа, а Нушић је одговорио како није способан за тај положај. Краљ је рекао: „Били сте конзул у Приштини, добро познајете пограничне односе. У томе су округу људи врло питоми, а ви ћете вршити своју дужност боље него ико други.” Нушић је рекао: „Али може случајно за мога начелниковања пасти каква позоришна трупа. И рецимо нападну Арнаути. Појуре сви да траже начелника, а ја се завукао и седим на каквој позоришној проби.” Краљ је одустао од свог плана и задржао Нушића на вечери ‒ наводи Рашко В. Јовановић.
Подсећа и да је Нушић с породицом из Скопља, где је био на челу тамошњег народног позоришта, прешао у Приштину и одатле се повлачио у Призрен, Пећ, Андријевицу, Бар и Улцињ, да би последњим санитетским бродом „Чад” доспео у Француску, у Марсељ, о чему Предић пише у причи „Емиграција”.
‒ Предић је писао верно попут средњовековних летописаца, тако да се и данас ова проза чита без даха као сведочанство о писцу који је у Великом рату изгубио јединога сина, али није духом поклекнуо. По завршетку рата то је и доказао написавши за позориште своја најбоља остварења, која су сврстана у врхове драмске књижевности – навео је Јовановић.
Извор: Политика
