Obraćanje prosvetnog radnika i književnika Nebojše Krljara tokom Svečane akademije, održane 28. septembra u Crkvi Svetog Jovana u Patersonu, Nju Džerzi, kojom je obeleženo sedamdeset godina postojanja Matice iseljenika i Srba u regionu i decenija od osnivanja Književne radionice Kordun.
Tekst: Nebojša Krljar
Odliv mozgova kao termin podseća na gubitak, trajno gubljenje, a odliv kao odliv prvo me podseti na kanalizaciju. Nepomen koji nam vodi državu to konstatno ističe u negativnom kontekstu. Ti mladi ljudi su krivi za naš neuspeh, tako govori. Zašto? Jer ti mladi ljudi žele slobodu, bolji život, imaju velike planove za sebe i svoje porodice, ali to nikako ne mogu ostvariti u matičnoj državi Srbiji.
Obećavaju nam Evropsku uniju, ali mi polako već ulazimo u tu uniju. Pedeset, šezdeset hiljada svake godine, postepeno. Uprkos svemu, ja se ne mirim i ne slažem da tu postoji bilo kakav odliv. Ti ljudi, kojima i sam pripadam, prestavljaju sanjare, ali one hrabre i spremne da se otisnu i pohitaju za svojim snom. Ako već moram da odaberem prigodnu reč za pojavu o kojoj danas govorim, pre bih rekao da je u pitanju seoba. Seoba ne samo mladog i stručnog kadra već čitave nacije. Seoba nezadovoljnih, a ne besnih, seoba nesrećnih, nikako avanturista.
Amerika nije zemlja iz snova, ali se mnogi snovi ostvaruju baš ovde. Ljudi sa planom, željom, snom su ovde podržani, a u matičnoj zemlji predstavljaju problem. Ko god je upoznat sa delom Antona Pavloviča Čehova, zna da su njegovi savremenici govorili da je predvidiv. Puška koja visi o klinu u prvom činu uvek opali bar do trećeg čina. U ovom slučaju, ne brinite ništa, puška je zakočena. Nema odliva, to su samo ljudi koji žele svoje mesto, svoju sreću, svoje blagostanje, normalan život svojih porodica. Za tri i po godine života i rada u Americi osnovao sam porodicu, koja me svakog novog jutra podseća koliko sam zapravo srećan tu gde jesam.
Da celokupan proces adaptacije u novoj sredini bude što lakši i jednostavniji, Srbi imaju mnoštvo organizacija na koje se mogu osloniti. Lično, tek se uključujem u rad Matice, a u prethodnih godinu dana član sam Književne radionice "Kordun". Verujem da me niko danas ne bi oslovljavao kao "književnik iz Majamija" da nisam sasvim slučajno upoznao gospodina Šaulu. Od tada do danas, imam samo reči hvale i iskrenog nadanja da će se ova uspešna saradnja nastaviti i u budućnosti. Ovog leta održao sam svoju prvu i za sada jedinu promociju u Srbiji. Drago mi je da mi nismo zaboravljeni. Drago mi je da ljudi koji su došli tog dana i izdvojili par sati svog vremena nisu to javno mnjenje o kojem nepomen iznova i iznova govori u satima svojih monologa na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Mi smo i te kako više vredni nego taj odliv kojim nas on oslovljava.
Nismo mi izgubljena generacija, nećemo mi zaboraviti odakle smo krenuli. Odgojite mladunče orla sa kokoškama i videćete da se nikada neće razleteti, ali će se uvek diviti orlovima u visinama. Ne kažem da je Amerika nekakav pilićarnik, ali orao u nama nikada neće zaboraviti ni trunku o svome identitetu. Mojoj generaciji su se meridijani uskomešali pod nogama, ali se nećemo predati niti zaboraviti.
Živi bili!
