Обраћање просветног радника и књижевника Небојше Крљара током Свечане академије, одржане 28. септембра у Цркви Светог Јована у Патерсону, Њу Џерзи, којом је обележено седамдесет година постојања Матице исељеника и Срба у региону и деценија од оснивања Књижевне радионице Кордун.
Текст: Небојша Крљар
Одлив мозгова као термин подсећа на губитак, трајно губљење, а одлив као одлив прво ме подсети на канализацију. Непомен који нам води државу то констатно истиче у негативном контексту. Ти млади људи су криви за наш неуспех, тако говори. Зашто? Јер ти млади људи желе слободу, бољи живот, имају велике планове за себе и своје породице, али то никако не могу остварити у матичној држави Србији.
Обећавају нам Европску унију, али ми полако већ улазимо у ту унију. Педесет, шездесет хиљада сваке године, постепено. Упркос свему, ја се не мирим и не слажем да ту постоји било какав одлив. Ти људи, којима и сам припадам, престављају сањаре, али оне храбре и спремне да се отисну и похитају за својим сном. Ако већ морам да одаберем пригодну реч за појаву о којој данас говорим, пре бих рекао да је у питању сеоба. Сеоба не само младог и стручног кадра већ читаве нације. Сеоба незадовољних, а не бесних, сеоба несрећних, никако авантуриста.
Америка није земља из снова, али се многи снови остварују баш овде. Људи са планом, жељом, сном су овде подржани, а у матичној земљи представљају проблем. Ко год је упознат са делом Антона Павловича Чехова, зна да су његови савременици говорили да је предвидив. Пушка која виси о клину у првом чину увек опали бар до трећег чина. У овом случају, не брините ништа, пушка је закочена. Нема одлива, то су само људи који желе своје место, своју срећу, своје благостање, нормалан живот својих породица. За три и по године живота и рада у Америци основао сам породицу, која ме сваког новог јутра подсећа колико сам заправо срећан ту где јесам.
Да целокупан процес адаптације у новој средини буде што лакши и једноставнији, Срби имају мноштво организација на које се могу ослонити. Лично, тек се укључујем у рад Матице, а у претходних годину дана члан сам Књижевне радионице "Кордун". Верујем да ме нико данас не би ословљавао као "књижевник из Мајамија" да нисам сасвим случајно упознао господина Шаулу. Од тада до данас, имам само речи хвале и искреног надања да ће се ова успешна сарадња наставити и у будућности. Овог лета одржао сам своју прву и за сада једину промоцију у Србији. Драго ми је да ми нисмо заборављени. Драго ми је да људи који су дошли тог дана и издвојили пар сати свог времена нису то јавно мњење о којем непомен изнова и изнова говори у сатима својих монолога на телевизијама са националном фреквенцијом. Ми смо и те како више вредни него тај одлив којим нас он ословљава.
Нисмо ми изгубљена генерација, нећемо ми заборавити одакле смо кренули. Одгојите младунче орла са кокошкама и видећете да се никада неће разлетети, али ће се увек дивити орловима у висинама. Не кажем да је Америка некакав пилићарник, али орао у нама никада неће заборавити ни трунку о своме идентитету. Мојој генерацији су се меридијани ускомешали под ногама, али се нећемо предати нити заборавити.
Живи били!
