detail from: Seoba Srba, Paja Jovanović

PROF. DR LAZAR RAKIĆ

 

IMA SEOBA – SMRTI NEMA

O SEOBAMA KAO USUDU SRPSKOG NARODA

 

Lazar Rakić rođen je u Nadalju (1929), Opština Srbobran. Završio

je Filozofski fakultet (Grupa za istoriju) u Beogradu. Uglavnom se bavi

istorijom Vojvodine u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, kao i

metodikom nastave istorije. Objavio je oko 180 naučnih i stručnih radova

od kojih navodimo: Radikalna stranka u Vojvodini do početka 20. veka

(Novi Sad, 1975), Radikalna stranka u Vojvodini 1902-1919 (Novi Sad,

1983), Jaša Tomić 1856-1922 (Novi Sad, 1988).

Redovan je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na kojem

predaje istoriju naroda Jugoslavije, Novi vek, kao i metodiku nastave

istorije.

Povod da načinimo razgovor sa profesorom bilo je izlaganje dr Rakića

u manastiru Krušedolu na proslavi 300godina od Velike seobe Srba pod

Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem.

 

- Kao što je poznato centralna proslava seobe Srba pod Patrijarhom

Arsenijem III Čarnojevićem održaće se u Sremskim Karlovcima 22. i

23. IX 1990. god. Iz kojih je razloga isti događaj posebnom svečanošću

obeležen 12. VIII i u manastiru Krušedol, u neposrednoj blizini

Karlovaca?

 

Prof. Rakić: Za tako nešto postoji puno opravdanje. Patrijarh

Arsenije Čarnojević je još u seobi 1690. god. kratko vreme boravio u

Krušedolu poklonivši se moštima despotske porodice Brankovića,

osnivača ovog manastira, koji je nakon smrti Patrijarha Arsenija (1706)

i on je ovde sahranjen. Manastir Krušedol postao je, ustvari, mauzolej

znamenitih ličnosti iz srpske istorije, jer pored pomenutih Brankovića

i Patrijarha Arsenija III Čarnojevića, tu je sahranjen i mitropolit Isaija

Đaković, zatim patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, sahranjen je

prof. Đorđe Branković, zatim vojvoda Atanasije Rašković..., da pomenem

samo ove ljude vezane za seobu Srba, ali tu su sahranjene i druge znamenite

ličnosti iz naše istorije. U Krušedolu je već 1708.osnovana Krušedolska

mitropolija, kasnije nazvana Karlovačka mitropolija (1713) koja je imala

najznačajniju ulogu u održavanju verskog i nacionalnog bića Srba u

Habsburškoj monarhiji.

 

- Ako je manastir Krušedol podignut mnogo pre Velike seobe Srba

u Habsburšku Monarhiju, to onda znači da je deo srpskog etnosa već

živeo severno od Save i Dunava?

 

Prof. Rakić: Da, i ne samo manastir Krušedol već nekoliko

Fruškogorskih manastira je podignuto mnogo pre seobe pod Patrijarhom

Arsenijem Čarnojevićem, skoro dva veka pre, što je dokaz da je već u to vreme

Srba na ovim prostorima bilo, da su bili brojni i da su imali ekonomske

i druge tvoračke moći da podižu takva, za ono vreme monumentalna, zdanja

kakav je bio manastir Krušedol.

 

- Može li se to reći i za Srbe koji danas žive na području Like,

Korduna i Banije?

 

Prof. Rakić: Seoba Srba sa Kosova i Metohije započela je nakon

Kosovske bitke 1389. godine. Imamo vesti i nešto ranije, posle Maričke

bitke, ali svakako u većim razmerama tek posle Kosovske. Značajno je

napomenuti da Srbi ne kreću samo prema severu, na teritoriju tadašnje

Ugarske, nego i na Zapad, dospevajući i na područje današnje Like, Korduna,

Banije, dela Dalmacije. Seoba Srba traje u dužem vremenskom intervalu.

 

- Neki naši pisci su sa setom i pesimizmom govorili o sudbini

tvorevina naših ljudi u rasejanju.

 

Prof. Rakić: Sačuvani su brojni izvori o seobi pod patrijarhom

Čarnojevićem, pa i o drugim seobama, ali kada je reč o Velikoj seobi dobro

je poznata ona misao naše veoma značajne spisateljice Isidore Sekulić

koja je, zagledana u sliku Paje Jovanovića o seobi Srba pod patrijarhom

Čarnojevićem, zabeležila ove reči: „Ostavili su iseljenici sela i njive,

kuće i groblja ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik i gde se prospe

reč koja se do dna i do kraja razume tamo će biti zavičaj i život.“

Iseljenici su doista prosipali i reč i krv, ali nisu naišli na

razumevanje za svoju sudbinu u tuđinskoj zemlji koja ih je dočekala kao

primitivne uljeze i šizmatike, a oni su bili prisiljeni da preskupo

plaćaju svoj boravak u novom utočištu. Međutim, navikli na patnje brzo

su se prilagođavali novim prilikama. Spajajući svoju vizantijsko-srpsku

sa srednjoevropskom kulturom, vremenom su stvorili značajna dela

kojasu nadživela davno pomrle tvorce. O tome je i Jaša Ignjatović, čuveni

Sentandrejac, zabeležio:

„I kad u Sent-Andreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati,

onda će im obronak divnih planina biti grob, pokrov mirisavo zelenilo,

zvuk zvona njihovih hramova pratiće ih u večnost, a njihovi hramovi ostaće

kao spomenici njihovog duha i života.“

Istim povodom je i Miloš Crnjanski pisao:

„A svuda u svetu bele se naše, prazne, stare, ostavljene crkve. Duž celog

Dunava naša su groblja sahranjeno bogatstvo. Treba tamo da sačuvamo svoje

zadužbine, tornjeve i zvona i ponos svoje prošlosti, iako je nesrećna.“

Sudbina tvorevina naših predaka navela je i istoričara umetnosti

i književnika Milana Kašanina da i on setno razmišlja o njima, pa je

i Kašanin na jednom mestu zabeležio: „Gledajući na južnoj periferiji

srpske kulture HILANDAR, u kojem nestaju poslednji srpski monasi, i na

severnoj Sentandreju, u kojoj izumiru poslednji srpski građani, zadivljenom

posmatraču se čini kao da je sve to zidano zalud i za nekoga koga nema...“

 

- Čini se da je srpski narod u raseljavanju bio „ljubomorniji“ i

revnosniji u očuvanju jezika, kulture i materijalne baštine što je

bio jači pritisak raznih carevina, cezara i ideoloških bogova na

njegov duhovni lik. Recite nešto o kolektivnoj svesti i istorijskom

pamćenju srpskog naroda u raseljenju.

 

Prof. Rakić: Usamljeni pojedinci i male grupe podležu etničkoj

asimilaciji i vremenom nestaju, pre ili kasnije, zadržavajući samo neko

malo maglovito sećanje na daleko zajedničko poreklo. Ali, pripadnici

povezanih, organizovanih zajednica u tuđini, u moru drugog naroda, po

nagonu samoodržanja se mnogo čvršće vezuju za sve ono što ih je kao

pripadnike istog naroda sačinjavalo i u njihovoj rodnoj zemlji. Crkva je tu

odigrala naročito značajnu ulogu, naravno i škola, koju obično organizuje

crkva. One su nosioci duhovnih tvorevina i svega što doprinosi svesti

o zajedničkoj pripadnosti svom narodu ali, naravno, i sa tolerancijom

prema drugim narodima sa kojima žive u tuđini. Možda je to i izvesna

uteha, ali meni se čini da veliki porazi i kolektivna stradanja više

doprinose uzletu moralne i nacionalne svesti nego što to biva kod

pobednika zanetih iluzijama o trajnosti svojih pobeda. Bez poraza na

Kosovu, uzroku mnogih kasnijih patnji i seoba, moralna svest Srba bila

bi verovatno drugačija. Možda se i ne bi njihova duhovnost u tom stepenu

razvila u onim predivnim narodnim pesmama koje potomstvu daju obrazac

za dostojanstveno ljudsko postojanje naročito u trenucima klonuća i

najvećih iskušenja.

 

- Uglavnom se govori o uzrocima seobe. Kakve su posledice?

 

Prof. Rakić: Uzroci seoba su nam dobro poznati, to je bila potreba

naroda da preživi stradanja. Bežali su ispred Turaka i Tatara, naročito

u doba velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem.

Najteža posledica iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije, o čemu se

u poslednje vreme najčešće i govori, nastaje agresivnom albanizacijom

ovih prostora nekadašnje kolevke srpske državnosti i kulture. Sa druge

strane, seoba Srba pod patrijarhom Čarnojevićem, pa i neke druge seobe,

i pored svih stradanja imale su i nekih pozitivnih posledica.

 

- Kakvo je dobro iz svega toga moglo da dođe?

 

Prof. Rakić: Pojačano je srpsko stanovništvo severno od Save i

Dunava, pre seobe pod Čarnojevićem, i koje bi se bez priliva novih snaga

mnogo teže suprotstavljalo unijaćenju i asimilaciji. Srbi su zašli

u prostore razvijene evropske civilizacije, uključili se u moderniji

svet i sa novim društvenim snagama i kulturnim dostignućima zračili

prema sunarodnicima u staroj postojbini. Stoga je seoba iz 1690. bila

i prekretnica u istoriji srpskog naroda jer, mada se granica između

Austrije i Turske, Beogradskim mirom 1739. ustalila na Savi i Dunavu,

Srbi su se našli na obe strane.

To nije bila samo granica između dve sukobljene imperije, nego i dve

sukobljene civilizacije – hrišćanske i islamske – sa svim posledicama

koje proističu iz ovako nesrećnog položaja.

Valja još napomenuti da Srbi na Balkanu, pod turskom vlašću, ne bi tada

mogli primiti savremene tekovine evropske kulture i prožeti je svojom

svetosavskom duhovnošću. Ne bi na primer mogli imati razvijeno liberalno

građanstvo, niti školovati svoje sinove na evropskim univerzitetima,

kao što su to mogli u to vreme Srbi u Habsburškoj monarhiji.

Pustivši svoje korene i u novoj postojbini Srbi su u Habsburškoj

monarhiji doživeli preobražaj u svim oblastima života i postali nosioci

opštenacionalnog preporoda za ceo srpski narod. Ta nova kultura je

prenošena u Srbiju i bila je veoma dragocen doprinos mladoj srpskoj

državi stvaranoj u ustancima protiv Osmanskog carstva početkom prošlog

veka.

 

- Da li je bilo seoba i nakon Velike seobe 1690?

 

Prof. Rakić: Da, svakako, bilo ih je. Pa i ovi Srbi koji su se

doselili u Habsburšku monarhiju pre velike seobe i oni koji su došli

sa Čarnojevićem. Našli su se u teškoj situaciji nakon ukidanja Potiske i

Pomoriške vojne granice (1748), jer je pretila opasnost da budu pretvoreni

u zavisne seljake-kmetove, a do tada su bili privilegovani graničari.

Mahom zbog toga, mahom zbog opasnosti da će biti pounijaćeni, oni se

sele u Rusiju. Velika pravoslavna Rusija srodnog naroda činila im se u

ono vreme kao neka mitska „obećana zemlja“ u kojoj će moći da sačuvaju

bar svoju veru ako su već izgubili otadžbinu.

Postoji mišljenje nekih istoričara, npr. u čuvenog Vladimira

Ćorovića, da tadašnji naši ljudi u rasejanju, skloni misticizmu, seobu

u Rusiju nisu doživljavali kao odlazak u neku tuđu, nepoznatu zemlju, nego

kao vraćanje u svoju prapostojbinu, odakle su premnogo vekova otišli na

Balkan.

Polovinom 18. veka iselilo se dosta Srba u tadašnju južnu Rusiju i

tamo su osnovali vojne krajine Novu Serbiju i Slavenoserbiju, braneći

tadašnju južnu granicu Rusije od upada krimskih Tatara i Turaka,

(Krim je u to vreme još bio pod turskom vlašću). Ali tamo su se Srbi

vrlo brzo asimilovali sa istovernim pravoslavnim i etnički srodnim

stanovništvom. Samo njihove crkve, grobovi i imena naselja svedoče o

nekadašnjem postojanju u južnoj Rusiji, a ima pojedinaca koji su i danas

svesni srpskog porekla.

 

- Upravo ste naveli situaciju u kojoj se srpski narod „utopio“ u

srodan i istoveran etnos. Šta je to što je održalo Srbe u Habsburškoj

monarhiji?

 

Prof. Rakić: Habsburška monarhija je prevashodno bila katolička

zemlja i Srbi su, došavši na njenu teritoriju bili izloženi pokatoličavanju,

odnosno unijaćenju kao prelaznom obliku između pravoslavlja i

katoličanstva. Nisu svi izdržali taj pritisak i izvestan broj njih je

doista i prešao na uniju. Međutim, upravo posle seobe 1690. sam patrijarh

Arsenije Čarnojević počinje vrlo energično raditi na povratku Srba

u svoju pradedovsku veru. Zbog toga sa velikim entuzijazmom počinje

stvarati crkvenu organizaciju kojoj je on doista položio temelje, iako

je ona formirana nakoliko godina posle njegove smrti. To je Krušedolska,

odnosno Karlovačka mitropolija, koja je svojim institucijama i svojom

organizacijom imala najznačajniju ulogu u očuvanju verskog i nacionalnog

bića srpskog naroda tamo.

Autonomija koju su Srbi uživali na osnovu privilegija dobijenih

od Habsburga nije bila samo crkveno-školska, na šta se ona pri kraju

svog postojanja svela. Ona je sadržavala i izvesne elemente političke

autonomije. Uostalom, na tri značajna narodno-crkvena Sabora, Srbi su

zahtevali i političko-teritorijalnu autonomiju. To je bilo na Temišvarskom

saboru 1790, na Majskoj skuštini u Sremskim Krlovcima 1848. i na

Blagoveštenskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima

1861. Dakle, crkva je okupljala svoj narod u tuđinskoj zemlji i čuvala

njegovo versko i nacionalno biće.

 

- Recite nešto o pojedinačnim sudbinama ljudi u raseljenju?

 

Prof. Rakić: Postoje i druge seobe. Istina, one imaju specifično

obeležje i nisu samo sudbina srpskog naroda, ali je i srpski narod u

njih bio uključen. To je iseljavanje iz matične zemlje tokom 19. i 20. veka

u daleke prekookeanske zemlje. I među tim iseljenicima bilo je onih

koji su pod prinudom napustili svoje ognjište i tražili u dalekom,

nepoznatom svetu neku svoju „obećanu zemlju“. Ali najviše je među njima

bilo ekonomskih emigranata, dakle sirotinje koja je trbuhom za kruhom

tražila mesto gde će bolje egzistirati i steći izvesnu imovinu kako bi

se obogaćeni vratili u rodni kraj. Nekima je to i uspelo, ali mnogi su

zauvek ostali u tuđini i čeznuli za svojom rodnom zemljom, čak i kada su

solidno rešili svoju materijalnu egzistenciju. Tako ih, kako kaže pisac

Borislav Pekić: „Nova zemlja siti, ali ne hrani, jer od sviju tuđina na

koju smo osuđeni najsnošljivija je ipak - sopstvena.“

O takvoj sudbini možda na najpotresniji način, bar za mene, svedoči

jedan nadgrobni spomenik zemljaku na jednom zapuštenom delu groblja u

Americi koje sam imao prilike da vidim. Srušeni spomenik je zarastao u

travu, a uklesana slova u mahovinu. Jedva su se mogle pročitati Njegoševe

reči:

„Đe je zrno klicu zametnulo, onđe neka i plodom počine.“

I slučajnom prolazniku pored ovog spomenika spontano navire

razmišljanje: da li je ovaj nemi jauk iz kamena bilo poslednje samoranjavanje

budućeg pokojnika, svesnog besmisla svoje sudbine (istrulelog zrna u

tuđini) ili su to možda njegovi bliski uklesali i sebi i drugima za

opomenu.

 

- Svedoci smo seobe koja teče.

 

Prof. Rakić: Nažalost, i danas, kada im vreme nije, traju seobe sa

Kosova i Metohije. Kao da su seobe trajno prokletstvo srpskog naciona,

pogotovo ove sa Kosova i Metohije odakle se samo posle Drugog svetskog

rata iselilo više Srba nego u Velikoj seobi pod patrijarhom Arsenijem

Čarnojevićem. Kao da se ispunjava još ona davna slutnja narodnog pesnika

iskazana stihom:

Ne bojte se, dobro biti neće.“

Može li nas utešiti veliki pisac Crnjanski koji je u svom

romanu Seobe, snagom umetičke istine, obesmrtio sudbinu naših

ljudi u raseljenju. Roman se završava rečima: „Bilo je seoba i biće ih

večno, kao i porođaja koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema.“

Mi smo pred istorijom da se borimo protiv svih prisilnih seoba,

ali uvek nam ostaje i samouteha da su sve naše seobe sadržavale bar deo

moralne hrane i zaveta one jedinstvene, veličanstvene, svevremenske seobe

– seobe iz prolaznosti u večnost, za koju su se opredelili i kosovski junaci

uoči odlučujećeg boja. Stoga možemo zaključiti da je moguće prognati

Srbe sa Kosova ali nikada Kosovo iz Srba. Onoće uvek živeti u njima i

kao izgnanicima, bilo gdje da se isele i dokle budu postojali. A takvom

seobom, Kosovo je već preseljeno u večnost.

 

- Jedno od važnijih pitanja opstanka Habsburške monarhije, ako

ne i najvažnije, bilo je i nerešeno nacionalno pitanje. Isto se može

reći za Kraljevinu Jugoslaviju, ali i za socijalističku Jugoslaviju.

Ovih dana se Srbi u Hrvatskoj izjašnjavaju oko pitanja kulturne

autonomije. Kakvo je Vaše mišljenje?

 

Prof. Rakić: Ako je hrvatska vlast demokratska, kakvom se predstavlja,

onda referendum ne može smetati demokratskoj vlasti. Referendum i

demokratija se ne isključuju. Naprotiv, bar je tako u civilizovanim,

demokratskim zemljama.

 

Marko D. Kosijer, Saša Adamović

21. septembar 1990., „Zbilja“, Karlovac

SHARE THIS PAGE ON: