|
|
|
 | Marko D. Kosijer Saša Adamović | |
| |
detalj slike: Seoba Srba, Paja Jovanović
SUDBINE I STRADANjA
 насловна корица "Судбине и страдања"
PROF. DR LAZAR RAKIĆ
IMA SEOBA – SMRTI NEMA
O SEOBAMA KAO USUDU SRPSKOG NARODA 21.septembar 1990.Lazar Rakić rođen je u Nadalju (1929), Opština Srbobran. Završio jee Filozofski fakultet (Grupa za istoriju) u Beogradu. Uglavnom se bavi istorijom Vojvodine u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, kao i metodikom nastave istorije. Objavio je oko 180 naučnih i stručnih radova od kojih navodimo: Radikalna stranka u Vojvodini do početka 20. veka(Novi Sad, 1975), Radikalna stranka u Vojvodini 1902-1919 (Novi Sad,1983), Jaša Tomić 1856-1922 (Novi Sad, 1988).Redovan je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na kojem predaje istoriju naroda Jugoslavije, Novi vek, kao i metodiku nastave istorije. Povod da načinimo razgovor sa profesorom bilo je izlaganje dr Rakića u manastiru Krušedolu na proslavi 300 godina od Velike seobe Srba pod Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem.
 проф.др Лазар Ракић, фото: из архиве РТВ
- Kao što je poznato centralna proslava seobe Srba pod Patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem održaće se u Sremskim Karlovcima 22. i23. IX 1990. god. Iz kojih je razloga isti događaj posebnom svečanošću obeležen 12. VIII i u manastiru Krušedol, u neposrednoj blizini Karlovaca?
Prof. Rakić: Za tako nešto postoji puno opravdanje. Patrijarh Arsenije Čarnojević je još u seobi 1690. god. kratko vreme boravio u Krušedolu poklonivši se moštima despotske porodice Brankovića, osnivača ovog manastira, koji je nakon smrti Patrijarha Arsenija (1706)i on je ovde sahranjen. Manastir Krušedol postao je, u stvari, mauzolej znamenitih ličnosti iz srpske istorije, jer pored pomenutih Brankovića i Patrijarha Arsenija III Čarnojevića, tu je sahranjen i mitropolit Isaija Đaković, zatim patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, sahranjen je grof. Đurađ Branković, zatim vojvoda Atanasije Rašković..., da pomenem samo ove ljude vezane za seobu Srba, ali tu su sahranjene i druge znamenite ličnosti iz naše istorije. U Krušedolu je već 1708.osnovana Krušedolska mitropolija, kasnije nazvana Karlovačka mitropolija (1713) koja je imala najznačajniju ulogu u održavanju verskog i nacionalnog bića Srba u Habsburškoj monarhiji.
- Ako je manastir Krušedol podignut mnogo pre Velike seobe Srbau Habsburšku Monarhiju, to onda znači da je deo srpskog etnosa već živeo severno od Save i Dunava?
Prof. Rakić: Da, i ne samo manastir Krušedol već nekoliko Fruškogorskih manastira je podignuto mnogo pre seobe pod Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, skoro dva veka pre, što je dokaz da je već u to vreme Srba na ovim prostorima bilo, da su bili brojni i da su imali ekonomske i druge tvoračke moći da podižu takva, za ono vreme monumentalna, zdanja kakav je bio manastir Krušedol.
- Može li se to reći i za Srbe koji danas žive na području Like, Korduna i Banije?
Prof. Rakić: Seoba Srba sa Kosova i Metohije započela je nakon Kosovske bitke 1389. godine. Imamo vesti i nešto ranije, posle Maričke bitke, ali svakako u većim razmerama tek posle Kosovske. Značajno je napomenuti da Srbi ne kreću samo prema severu, na teritoriju tadašnje Ugarske, nego i na Zapad, dospevajući i na područje današnje Like, Korduna, Banije, dela Dalmacije. Seoba Srba traje u dužem vremenskom intervalu.
- Neki naši pisci su sa setom i pesimizmom govorili o sudbini tvorevina naših ljudi u rasejanju.
Prof. Rakić: Sačuvani su brojni izvori o seobi pod patrijarhom Čarnojevićem, pa i o drugim seobama, ali kada je reč o Velikoj seobi dobroje poznata ona misao naše veoma značajne spisateljice Isidore Sekulić koja je, zagledana u sliku Paje Jovanovića o seobi Srba pod patrijarhom Čarnojevićem, zabeležila ove reči: „Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume tamo će biti zavičaj i život.“Iseljenici su doista prosipali i reč i krv, ali nisu naišli na razumevanje za svoju sudbinu u tuđinskoj zemlji koja ih je dočekala kao primitivne uljeze i šizmatike, a oni su bili prisiljeni da preskupo plaćaju svoj boravak u novom utočištu. Međutim, navikli na patnje brzo su se prilagođavali novim prilikama. Spajajući svoju vizantijsko-srpskusa srednjoevropskom kulturom, vremenom su stvorili značajna dela koja su nadživela davno pomrle tvorce. O tome je i Jaša Ignjatović, čuveni Sentandrejac, zabeležio:„I kad u Sent-Andreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, pokrov mirisavo zelenilo, zvuk zvona njihovih hramova pratiće ih u večnost, a njihovi hramovi ostaće kao spomenici njihovog duha i života.“Istim povodom je i Miloš Crnjanski pisao:„A svuda u svetu bele se naše, prazne, stare, ostavljene crkve. Duž celog Dunava naša su groblja sahranjeno bogatstvo. Treba tamo da sačuvamo svoje zadužbine, tornjeve i zvona i ponos svoje prošlosti, iako je nesrećna.“Sudbina tvorevina naših predaka navela je i istoričara umetnosti i književnika Milana Kašanina da i on setno razmišlja o njima, pa jei Kašanin na jednom mestu zabeležio: „Gledajući na južnoj periferiji srpske kulture HILANDAR, u kojem nestaju poslednji srpski monasi, i na severnoj Sentandreju, u kojoj izumiru poslednji srpski građani, zadivljenom posmatraču se čini kao da je sve to zidano zalud i za nekoga koga nema...“
- Čini se da je srpski narod u raseljavanju bio „ljubomorniji“ i revnosniji u očuvanju jezika, kulture i materijalne baštine što je bio jači pritisak raznih carevina, cezara i ideoloških bogova na njegov duhovni lik. Recite nešto o kolektivnoj svesti i istorijskom pamćenju srpskog naroda u raseljenju.
Prof. Rakić: Usamljeni pojedinci i male grupe podležu etničkoj asimilaciji i vremenom nestaju, pre ili kasnije, zadržavajući samo neko malo maglovito sećanje na daleko zajedničko poreklo. Ali, pripadnici povezanih, organizovanih zajednica u tuđini, u moru drugog naroda, po nagonu samoodržanja se mnogo čvršće vezuju za sve ono što ih je kao pripadnike istog naroda sačinjavalo i u njihovoj rodnoj zemlji. Crkva je tu odigrala naročito značajnu ulogu, naravno i škola, koju obično organizuje crkva. One su nosioci duhovnih tvorevina i svega što doprinosi svesti zajedničkoj pripadnosti svom narodu ali, naravno, i sa tolerancijom prema drugim narodima sa kojima žive u tuđini. Možda je to i izvesna uteha, ali meni se čini da veliki porazi i kolektivna stradanja više doprinose uzletu moralne i nacionalne svesti nego što to biva kod pobednika zanetih iluzijama o trajnosti svojih pobeda. Bez poraza na Kosovu, uzroku mnogih kasnijih patnji i seoba, moralna svest Srba bila bi verovatno drugačija. Možda se i ne bi njihova duhovnost u tom stepenu razvila u onim predivnim narodnim pesmama koje potomstvu daju obrazaca dostojanstveno ljudsko postojanje naročito u trenucima klonuća i najvećih iskušenja.
- Uglavnom se govori o uzrocima seobe. Kakve su posledice?
Prof. Rakić: Uzroci seoba su nam dobro poznati, to je bila potreba naroda da preživi stradanja. Bežali su ispred Turaka i Tatara, naročito doba velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem. Najteža posledica iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije, o čemu se u poslednje vreme najčešće i govori, nastaje agresivnom albanizacijom ovih prostora nekadašnje kolevke srpske državnosti i kulture. Sa druge strane, seoba Srba pod patrijarhom Čarnojevićem, pa i neke druge seobe, i pored svih stradanja imale su i nekih pozitivnih posledica.
- Kakvo je dobro iz svega toga moglo da dođe?
Prof. Rakić: Pojačano je srpsko stanovništvo severno od Save i Dunava, pre seobe pod Čarnojevićem, i koje bi se bez priliva novih snaga mnogo teže suprotstavljalo unijaćenju i asimilaciji. Srbi su zašli u prostore razvijene evropske civilizacije, uključili se u moderniji svet i sa novim društvenim snagama i kulturnim dostignućima zračili prema sunarodnicima u staroj postojbini. Stoga je seoba iz 1690. bila prekretnica u istoriji srpskog naroda jer, mada se granica između Austrije i Turske, Beogradskim mirom 1739. ustalila na Savi i Dunavu, Srbi su se našli na obe strane. To nije bila samo granica između dve sukobljene imperije, nego i dve sukobljene civilizacije – hrišćanske i islamske – sa svim posledicama koje proističu iz ovako nesrećnog položaja. Valja još napomenuti da Srbi na Balkanu, pod turskom vlašću, ne bi tada mogli primiti savremene tekovine evropske kulture i prožeti je svojom svetosavskom duhovnošću. Ne bi na primer mogli imati razvijeno liberalno građanstvo, niti školovati svoje sinove na evropskim univerzitetima, kao što su to mogli u to vreme Srbi u Habsburškoj monarhiji. Pustivši svoje korene i u novoj postojbini Srbi su u Habsburškoj monarhiji doživeli preobražaj u svim oblastima života i postali nosioci opšte nacionalnog preporoda za ceo srpski narod. Ta nova kultura je prenošena u Srbiju i bila je veoma dragocen doprinos mladoj srpskoj državi stvaranoj u ustancima protiv Osmanskog carstva početkom prošlog veka.
- Da li je bilo seoba i nakon Velike seobe 1690?
Prof. Rakić: Da, svakako, bilo ih je. Pa i ovi Srbi koji su se doselili u Habsburšku monarhiju pre velike seobe i oni koji su došli sa Čarnojevićem. Našli su se u teškoj situaciji nakon ukidanja Potiske i Pomoriške vojne granice (1748), jer je pretila opasnost da budu pretvoreni u zavisne seljake-kmetove, a do tada su bili privilegovani graničari. Mahom zbog toga, mahom zbog opasnosti da će biti pounijaćeni, oni se sele u Rusiju. Velika pravoslavna Rusija srodnog naroda činila im se u ono vreme kao neka mitska „obećana zemlja“ u kojoj će moći da sačuvaju bar svoju veru ako su već izgubili otadžbinu. Postoji mišljenje nekih istoričara, npr. u čuvenog Vladimira Ćorovića, da tadašnji naši ljudi u rasejanju, skloni misticizmu, seobu u Rusiju nisu doživljavali kao odlazak u neku tuđu, nepoznatu zemlju, nego kao vraćanje u svoju prapostojbinu, odakle su premnogo vekova otišli naBalkan. Polovinom 18. veka iselilo se dosta Srba u tadašnju južnu Rusiju i tamo su osnovali vojne krajine Novu Serbiju i Slavenoserbiju, braneći tadašnju južnu granicu Rusije od upada krimskih Tatara i Turaka,(Krim je u to vreme još bio pod turskom vlašću). Ali tamo su se Srbi vrlo brzo asimilovali sa istovernim pravoslavnim i etnički srodnim stanovništvom. Samo njihove crkve, grobovi i imena naselja svedoče o nekadašnjem postojanju u južnoj Rusiji, a ima pojedinaca koji su i danas svesni srpskog porekla.
- Upravo ste naveli situaciju u kojoj se srpski narod „utopio“ u srodan i istoveran etnos. Šta je to što je održalo Srbe u Habsburškoj monarhiji?
Prof. Rakić: Habsburška monarhija je prevashodno bila katolička zemlja i Srbi su, došavši na njenu teritoriju bili izloženi pokatoličavanju, odnosno unijaćenju kao prelaznom obliku između pravoslavlja i katoličanstva. Nisu svi izdržali taj pritisak i izvestan broj njih je doista i prešao na uniju. Međutim, upravo posle seobe 1690. sam patrijarh Arsenije Čarnojević počinje vrlo energično raditi na povratku Srba u svoju pradedovsku veru. Zbog toga sa velikim entuzijazmom počinje stvarati crkvenu organizaciju kojoj je on doista položio temelje, i ako je ona formirana na koliko godina posle njegove smrti. To je Krušedolska, odnosno Karlovačka mitropolija, koja je svojim institucijama i svojom organizacijom imala najznačajniju ulogu u očuvanju verskog i nacionalnog bića srpskog naroda tamo. Autonomija koju su Srbi uživali na osnovu privilegija dobijeni hod Habsburga nije bila samo crkveno-školska, na šta se ona pri kraju svog postojanja svela. Ona je sadržavala i izvesne elemente političke autonomije. Uostalom, na tri značajna narodno-crkvena Sabora, Srbi su zahtevali i političko-teritorijalnu autonomiju. To je bilo na Temišvarskom saboru 1790, na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. i na Blagoveštenskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima1861. Dakle, crkva je okupljala svoj narod u tuđinskoj zemlji i čuvala njegovo versko i nacionalno biće.
- Recite nešto o pojedinačnim sudbinama ljudi u raseljenju?
Prof. Rakić: Postoje i druge seobe. Istina, one imaju specifično obeležje i nisu samo sudbina srpskog naroda, ali je i srpski narod u njih bio uključen. To je iseljavanje iz matične zemlje tokom 19. i 20. veka u daleke prekookeanske zemlje. I među tim iseljenicima bilo je onih koji su pod prinudom napustili svoje ognjište i tražili u dalekom, nepoznatom svetu neku svoju „obećanu zemlju“. Ali najviše je među njima bilo ekonomskih emigranata, dakle sirotinje koja je trbuhom za kruhom tražila mesto gde će bolje egzistirati i steći izvesnu imovinu kako bise obogaćeni vratili u rodni kraj. Nekima je to i uspelo, ali mnogi su zauvek ostali u tuđini i čeznuli za svojom rodnom zemljom, čak i kada su solidno rešili svoju materijalnu egzistenciju. Tako ih, kako kaže pisac Borislav Pekić: „Nova zemlja siti, ali ne hrani, jer od sviju tuđina na koju smo osuđeni najsnošljivija je ipak - sopstvena.“O takvoj sudbini možda na najpotresniji način, bar za mene, svedoči jedan nadgrobni spomenik zemljaku na jednom zapuštenom delu groblja u Americi koje sam imao prilike da vidim. Srušeni spomenik je zarastao u travu, a uklesana slova u mahovinu. Jedva su se mogle pročitati Njegoševe reči:„Đe je zrno klicu zametnulo, onđe neka i plodom počine.“I slučajnom prolazniku pored ovog spomenika spontano navire razmišljanje: da li je ovaj nemi jauk iz kamena bilo poslednje samoranjavanje budućeg pokojnika, svesnog besmisla svoje sudbine (istrulelog zrna u tuđini) ili su to možda njegovi bliski uklesali i sebi i drugima za opomenu.
- Svedoci smo seobe koja teče.
Prof. Rakić: Nažalost, i danas, kada im vreme nije, traju seobe sa Kosova i Metohije. Kao da su seobe trajno prokletstvo srpskog naciona, pogotovo ove sa Kosova i Metohije odakle se samo posle Drugog svetskog rata iselilo više Srba nego u Velikoj seobi pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Kao da se ispunjava još ona davna slutnja narodnog pesnika iskazana stihom: Ne bojte se, dobro biti neće.“Može li nas utešiti veliki pisac Crnjanski koji je u svom romanu Seobe, snagom umetničke istine, obesmrtio sudbinu naših ljudi u raseljenju. Roman se završava rečima: „Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema.“Mi smo pred istorijom da se borimo protiv svih prisilnih seoba, ali uvek nam ostaje i samo uteha da su sve naše seobe sadržavale bar deo moralne hrane i zaveta one jedinstvene, veličanstvene, svevremenske seobe– seobe iz prolaznosti u večnost, za koju su se opredelili i kosovski junaci uoči odlučujućeg boja. Stoga možemo zaključiti da je moguće prognati Srbe sa Kosova ali nikada Kosovo iz Srba. Ono će uvek živeti u njima i kao izgnanicima, bilo gde da se isele i dokle budu postojali. A takvom seobom, Kosovo je već preseljeno u večnost.
- Jedno od važnijih pitanja opstanka Habsburške monarhije, ako ne i najvažnije, bilo je i nerešeno nacionalno pitanje. Isto se može reći za Kraljevinu Jugoslaviju, ali i za socijalističku Jugoslaviju. Ovih dana se Srbi u Hrvatskoj izjašnjavaju oko pitanja kulturne autonomije. Kakvo je Vaše mišljenje?
Prof. Rakić: Ako je hrvatska vlast demokratska, kakvom se predstavlja, onda referendum ne može smetati demokratskoj vlasti. Referendum i demokratija se ne isključuju. Naprotiv, bar je tako u civilizovanim, demokratskim zemljama.
Marko D. Kosijer, Saša Adamović 21. septembar 1990., „Zbilja“, Karlovac
|
