|
|
|
 | Марко Д. Косијер Саша Адамовић | |
| |
детаљ слике: Сеоба Срба, Паја Јовановић
СУДБИНЕ И СТРАДАЊА
 насловна корица "Судбине и страдања"
ПРОФ. ДР ЛАЗАР РАКИЋ
ИМА СЕОБА – СМРТИ НЕМА
О СЕОБАМА КАО УСУДУ СРПСКОГ НАРОДА 21.септембар 1990.Лазар Ракић рођен је у Надаљу (1929), Општина Србобран. Завршио јее Филозофски факултет (Група за историју) у Београду. Углавном се бави историјом Војводине у другој половини 19. и почетком 20. века, као и методиком наставе историје. Објавио је око 180 научних и стручних радова од којих наводимо: Радикална странка у Војводини до почетка 20. века(Нови Сад, 1975), Радикална странка у Војводини 1902-1919 (Нови Сад,1983), Јаша Томић 1856-1922 (Нови Сад, 1988).Редован је професор на Филозофском факултету у Новом Саду на којем предаје историју народа Југославије, Нови век, као и методику наставе историје. Повод да начинимо разговор са професором било је излагање др Ракића у манастиру Крушедолу на прослави 300 година од Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
 проф.др Лазар Ракић, фото: из архиве РТВ
- Као што је познато централна прослава сеобе Срба под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем одржаће се у Сремским Карловцима 22. и23. IX 1990. год. Из којих је разлога исти догађај посебном свечаношћу обележен 12. VIII и у манастиру Крушедол, у непосредној близини Карловаца?
Проф. Ракић: За тако нешто постоји пуно оправдање. Патријарх Арсеније Чарнојевић је још у сеоби 1690. год. кратко време боравио у Крушедолу поклонивши се моштима деспотске породице Бранковића, оснивача овог манастира, који је након смрти Патријарха Арсенија (1706)и он је овде сахрањен. Манастир Крушедол постао је, у ствари, маузолеј знаменитих личности из српске историје, јер поред поменутих Бранковића и Патријарха Арсенија III Чарнојевића, ту је сахрањен и митрополит Исаија Ђаковић, затим патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, сахрањен је гроф. Ђурађ Бранковић, затим војвода Атанасије Рашковић..., да поменем само ове људе везане за сеобу Срба, али ту су сахрањене и друге знамените личности из наше историје. У Крушедолу је већ 1708.основана Крушедолска митрополија, касније названа Карловачка митрополија (1713) која је имала најзначајнију улогу у одржавању верског и националног бића Срба у Хабсбуршкој монархији.
- Ако је манастир Крушедол подигнут много пре Велике сеобе Србау Хабсбуршку Монархију, то онда значи да је део српског етноса већ живео северно од Саве и Дунава?
Проф. Ракић: Да, и не само манастир Крушедол већ неколико Фрушкогорских манастира је подигнуто много пре сеобе под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем, скоро два века пре, што је доказ да је већ у то време Срба на овим просторима било, да су били бројни и да су имали економске и друге творачке моћи да подижу таква, за оно време монументална, здања какав је био манастир Крушедол.
- Може ли се то рећи и за Србе који данас живе на подручју Лике, Кордуна и Баније?
Проф. Ракић: Сеоба Срба са Косова и Метохије започела је након Косовске битке 1389. године. Имамо вести и нешто раније, после Маричке битке, али свакако у већим размерама тек после Косовске. Значајно је напоменути да Срби не крећу само према северу, на територију тадашње Угарске, него и на Запад, доспевајући и на подручје данашње Лике, Кордуна, Баније, дела Далмације. Сеоба Срба траје у дужем временском интервалу.
- Неки наши писци су са сетом и песимизмом говорили о судбини творевина наших људи у расејању.
Проф. Ракић: Сачувани су бројни извори о сеоби под патријархом Чарнојевићем, па и о другим сеобама, али када је реч о Великој сеоби доброје позната она мисао наше веома значајне списатељице Исидоре Секулић која је, загледана у слику Паје Јовановића о сеоби Срба под патријархом Чарнојевићем, забележила ове речи: „Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља али у горко стиснутим устима носе свој језик и где се проспе реч која се до дна и до краја разуме тамо ће бити завичај и живот.“Исељеници су доиста просипали и реч и крв, али нису наишли на разумевање за своју судбину у туђинској земљи која их је дочекала као примитивне уљезе и шизматике, а они су били присиљени да прескупо плаћају свој боравак у новом уточишту. Међутим, навикли на патње брзо су се прилагођавали новим приликама. Спајајући своју византијско-српскуса средњоевропском културом, временом су створили значајна дела која су надживела давно помрле творце. О томе је и Јаша Игњатовић, чувени Сентандрејац, забележио:„И кад у Сент-Андреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисаво зеленило, звук звона њихових храмова пратиће их у вечност, а њихови храмови остаће као споменици њиховог духа и живота.“Истим поводом је и Милош Црњански писао:„А свуда у свету беле се наше, празне, старе, остављене цркве. Дуж целог Дунава наша су гробља сахрањено богатство. Треба тамо да сачувамо своје задужбине, торњеве и звона и понос своје прошлости, иако је несрећна.“Судбина творевина наших предака навела је и историчара уметности и књижевника Милана Кашанина да и он сетно размишља о њима, па јеи Кашанин на једном месту забележио: „Гледајући на јужној периферији српске културе ХИЛАНДАР, у којем нестају последњи српски монаси, и на северној Сентандреју, у којој изумиру последњи српски грађани, задивљеном посматрачу се чини као да је све то зидано залуд и за некога кога нема...“
- Чини се да је српски народ у расељавању био „љубоморнији“ и ревноснији у очувању језика, културе и материјалне баштине што је био јачи притисак разних царевина, цезара и идеолошких богова на његов духовни лик. Реците нешто о колективној свести и историјском памћењу српског народа у расељењу.
Проф. Ракић: Усамљени појединци и мале групе подлежу етничкој асимилацији и временом нестају, пре или касније, задржавајући само неко мало магловито сећање на далеко заједничко порекло. Али, припадници повезаних, организованих заједница у туђини, у мору другог народа, по нагону самоодржања се много чвршће везују за све оно што их је као припаднике истог народа сачињавало и у њиховој родној земљи. Црква је ту одиграла нарочито значајну улогу, наравно и школа, коју обично организује црква. Оне су носиоци духовних творевина и свега што доприноси свести заједничкој припадности свом народу али, наравно, и са толеранцијом према другим народима са којима живе у туђини. Можда је то и извесна утеха, али мени се чини да велики порази и колективна страдања више доприносе узлету моралне и националне свести него што то бива код победника занетих илузијама о трајности својих победа. Без пораза на Косову, узроку многих каснијих патњи и сеоба, морална свест Срба била би вероватно другачија. Можда се и не би њихова духовност у том степену развила у оним предивним народним песмама које потомству дају образаца достојанствено људско постојање нарочито у тренуцима клонућа и највећих искушења.
- Углавном се говори о узроцима сеобе. Какве су последице?
Проф. Ракић: Узроци сеоба су нам добро познати, то је била потреба народа да преживи страдања. Бежали су испред Турака и Татара, нарочито доба велике сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем. Најтежа последица исељавања Срба са Косова и Метохије, о чему се у последње време најчешће и говори, настаје агресивном албанизацијом ових простора некадашње колевке српске државности и културе. Са друге стране, сеоба Срба под патријархом Чарнојевићем, па и неке друге сеобе, и поред свих страдања имале су и неких позитивних последица.
- Какво је добро из свега тога могло да дође?
Проф. Ракић: Појачано је српско становништво северно од Саве и Дунава, пре сеобе под Чарнојевићем, и које би се без прилива нових снага много теже супротстављало унијаћењу и асимилацији. Срби су зашли у просторе развијене европске цивилизације, укључили се у модернији свет и са новим друштвеним снагама и културним достигнућима зрачили према сународницима у старој постојбини. Стога је сеоба из 1690. била прекретница у историји српског народа јер, мада се граница између Аустрије и Турске, Београдским миром 1739. усталила на Сави и Дунаву, Срби су се нашли на обе стране. То није била само граница између две сукобљене империје, него и две сукобљене цивилизације – хришћанске и исламске – са свим последицама које проистичу из овако несрећног положаја. Ваља још напоменути да Срби на Балкану, под турском влашћу, не би тада могли примити савремене тековине европске културе и прожети је својом светосавском духовношћу. Не би на пример могли имати развијено либерално грађанство, нити школовати своје синове на европским универзитетима, као што су то могли у то време Срби у Хабсбуршкој монархији. Пустивши своје корене и у новој постојбини Срби су у Хабсбуршкој монархији доживели преображај у свим областима живота и постали носиоци опште националног препорода за цео српски народ. Та нова култура је преношена у Србију и била је веома драгоцен допринос младој српској држави ствараној у устанцима против Османског царства почетком прошлог века.
- Да ли је било сеоба и након Велике сеобе 1690?
Проф. Ракић: Да, свакако, било их је. Па и ови Срби који су се доселили у Хабсбуршку монархију пре велике сеобе и они који су дошли са Чарнојевићем. Нашли су се у тешкој ситуацији након укидања Потиске и Поморишке војне границе (1748), јер је претила опасност да буду претворени у зависне сељаке-кметове, а до тада су били привилеговани граничари. Махом због тога, махом због опасности да ће бити поунијаћени, они се селе у Русију. Велика православна Русија сродног народа чинила им се у оно време као нека митска „обећана земља“ у којој ће моћи да сачувају бар своју веру ако су већ изгубили отаџбину. Постоји мишљење неких историчара, нпр. у чувеног Владимира Ћоровића, да тадашњи наши људи у расејању, склони мистицизму, сеобу у Русију нису доживљавали као одлазак у неку туђу, непознату земљу, него као враћање у своју прапостојбину, одакле су премного векова отишли наБалкан. Половином 18. века иселило се доста Срба у тадашњу јужну Русију и тамо су основали војне крајине Нову Сербију и Славеносербију, бранећи тадашњу јужну границу Русије од упада кримских Татара и Турака,(Крим је у то време још био под турском влашћу). Али тамо су се Срби врло брзо асимиловали са истоверним православним и етнички сродним становништвом. Само њихове цркве, гробови и имена насеља сведоче о некадашњем постојању у јужној Русији, а има појединаца који су и данас свесни српског порекла.
- Управо сте навели ситуацију у којој се српски народ „утопио“ у сродан и истоверан етнос. Шта је то што је одржало Србе у Хабсбуршкој монархији?
Проф. Ракић: Хабсбуршка монархија је превасходно била католичка земља и Срби су, дошавши на њену територију били изложени покатоличавању, односно унијаћењу као прелазном облику између православља и католичанства. Нису сви издржали тај притисак и известан број њих је доиста и прешао на унију. Међутим, управо после сеобе 1690. сам патријарх Арсеније Чарнојевић почиње врло енергично радити на повратку Срба у своју прадедовску веру. Због тога са великим ентузијазмом почиње стварати црквену организацију којој је он доиста положио темеље, и ако је она формирана на колико година после његове смрти. То је Крушедолска, односно Карловачка митрополија, која је својим институцијама и својом организацијом имала најзначајнију улогу у очувању верског и националног бића српског народа тамо. Аутономија коју су Срби уживали на основу привилегија добијени ход Хабсбурга није била само црквено-школска, на шта се она при крају свог постојања свела. Она је садржавала и извесне елементе политичке аутономије. Уосталом, на три значајна народно-црквена Сабора, Срби су захтевали и политичко-територијалну аутономију. То је било на Темишварском сабору 1790, на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. и на Благовештенском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима1861. Дакле, црква је окупљала свој народ у туђинској земљи и чувала његово верско и национално биће.
- Реците нешто о појединачним судбинама људи у расељењу?
Проф. Ракић: Постоје и друге сеобе. Истина, оне имају специфично обележје и нису само судбина српског народа, али је и српски народ у њих био укључен. То је исељавање из матичне земље током 19. и 20. века у далеке прекоокеанске земље. И међу тим исељеницима било је оних који су под принудом напустили своје огњиште и тражили у далеком, непознатом свету неку своју „обећану земљу“. Али највише је међу њима било економских емиграната, дакле сиротиње која је трбухом за крухом тражила место где ће боље егзистирати и стећи извесну имовину како бисе обогаћени вратили у родни крај. Некима је то и успело, али многи су заувек остали у туђини и чезнули за својом родном земљом, чак и када су солидно решили своју материјалну егзистенцију. Тако их, како каже писац Борислав Пекић: „Нова земља сити, али не храни, јер од свију туђина на коју смо осуђени најсношљивија је ипак - сопствена.“О таквој судбини можда на најпотреснији начин, бар за мене, сведочи један надгробни споменик земљаку на једном запуштеном делу гробља у Америци које сам имао прилике да видим. Срушени споменик је зарастао у траву, а уклесана слова у маховину. Једва су се могле прочитати Његошеве речи:„Ђе је зрно клицу заметнуло, онђе нека и плодом почине.“И случајном пролазнику поред овог споменика спонтано навире размишљање: да ли је овај неми јаук из камена било последње саморањавање будућег покојника, свесног бесмисла своје судбине (иструлелог зрна у туђини) или су то можда његови блиски уклесали и себи и другима за опомену.
- Сведоци смо сеобе која тече.
Проф. Ракић: Нажалост, и данас, када им време није, трају сеобе са Косова и Метохије. Као да су сеобе трајно проклетство српског национа, поготово ове са Косова и Метохије одакле се само после Другог светског рата иселило више Срба него у Великој сеоби под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Као да се испуњава још она давна слутња народног песника исказана стихом: Не бојте се, добро бити неће.“Може ли нас утешити велики писац Црњански који је у свом роману Сеобе, снагом уметничке истине, обесмртио судбину наших људи у расељењу. Роман се завршава речима: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема.“Ми смо пред историјом да се боримо против свих присилних сеоба, али увек нам остаје и само утеха да су све наше сеобе садржавале бар део моралне хране и завета оне јединствене, величанствене, свевременске сеобе– сеобе из пролазности у вечност, за коју су се определили и косовски јунаци уочи одлучујућег боја. Стога можемо закључити да је могуће прогнати Србе са Косова али никада Косово из Срба. Оно ће увек живети у њима и као изгнаницима, било где да се иселе и докле буду постојали. А таквом сеобом, Косово је већ пресељено у вечност.
- Једно од важнијих питања опстанка Хабсбуршке монархије, ако не и најважније, било је и нерешено национално питање. Исто се може рећи за Краљевину Југославију, али и за социјалистичку Југославију. Ових дана се Срби у Хрватској изјашњавају око питања културне аутономије. Какво је Ваше мишљење?
Проф. Ракић: Ако је хрватска власт демократска, каквом се представља, онда референдум не може сметати демократској власти. Референдум и демократија се не искључују. Напротив, бар је тако у цивилизованим, демократским земљама.
Марко Д. Косијер, Саша Адамовић 21. септембар 1990., „Збиља“, Карловац
|
