detalj slike: KRK Art dizajn

Žilavi nepokor stopa skitalica 

(Mileva lela Aleksić, Odjek predačkih zaveštanja, proza. Izdavač: Svitak, Požega 2024.)

Prof. Nada Simeunović

Knjiga „Odjek predačkih zaveštanja“ Mileve Lele Aleksić je reminiscenta dokumentaristička putopisna hronika subjektivno-nostalgične note. Psihološko-emotivna provenijencija teksta nadvladava iskrenošću ponosa zbog sačuvanog genetskog prohoda porodičnim korenom, koji se ugnezdio u njenu dušu.

Izbor destinacija izvršila je autorka prema objektivnom značaju religijskih znamenja za svoj etnos na mapi pravoslavne geografije. Ta lična tapija na internacionalni sloj jedne od više religija, razvila se putopisom kao prostosrdačna plemenita zamisao tolerancije među vernicima svih religija proistekla iz zakletosti korenima – uslovu dostojanstvenog opstanka. Zato su posećena mesta i doživljena srodničkom srdačnošću i osećajem slobode, tipičnim za mesto podrazumevano „kao kod kuće“.

Istorijsko –(avan)turistička građa raspoređena je na tri celine – koje je u predgovoru Milijan Despotović prepoznao kao „krst i tri prsta“ u: „Tapijama zavičajnim temeljima“, „ Zakletosti korenima“ i „Stopama Bogotražitelja“, obogaćena još i impresijama- komentarima književnica Gordane Šolević Subotić i Zorike Pavlović Davidović, usaglašenog (arhe)stila, kao „Biserečje zlatiborske vile“ i „Zapisi blagorodne hodočasnice“.

Mileva Aleksić „ dok opisuje svoje hodočasno putovanje (…) plače i raduje se kada pronađe ono božansko u čoveku – u albanskom detetu, starici, nesretnoj majci, bradatom čamdžiji, što samo zbog jedne duše kroti talase u olujnom danu“… pronalazi dokaze altruističke vokacije Gordana Šolević Subotić. Mileva Aleksić klikće ritmičnim korakom ditiramba, grleći u naručju milošte koje je dobila od srodnih duša drugih vera kao uzdarje zbog prepoznate univerzalne esencije dobrote i bezazlenosti. Kliktaj ditiramba se uliva u odu, uzdiže talas vedrine u naraciju koji zapljuskuje njene saputnike i dozvoljava „ da ih zasadi u srcu čitalaca“, ubeđena sam, solidarišući se s Gordanom o Milevinoj dobroti.

„Upravo u dijalozima sa ljudima (… ) oseti se sva širina lepote njene duše(…) svuda je „ domaća“ i dobrodošla, nikada stranac, jer dobrota nema svoje geografsko odredište niti etničku pripadnost (…) njena putovanja jesu zapravo neka vrsta ponovnog susretanja sa samom sobom, sa onim arhetipskim u nama“, potvrđuje Zorika Pavlović Davidović.

Mileva Aleksić oseća u sebi istinu: „Život se nastavlja u neprekinutom lancu“, kao genetički zapis u kršu Jankovića, odakle su njeni preci davno krenuli iz Crne Gore, na sever, i zaustavili se, opčinjeni lepotom pitomog Zlatibora, jer, bio je to kraj u kome su s poverenjem spustili kolevku „ utočišta, pribežišta, uporišta“. Iz sela Skržut se vekovima čula izvorno ijekavska melodija reči obogaćena ubedljivim akcentom, praćena kontrolisanim osećajem za čast i obraz, koji su čudnovatom genetskom stazom i Jankovića i svih krševa, sobom doneti iz zavičaja kao skamenjenik, grumen oštrih suglasnika rešen da se ne rasplete čak ni zltiborskom pitominom, kao „žilavi nepokor“. Panegiričan ton putopisa određuje ritam putovanja skokovitim uzbuđenjem pod zaštitom svoga genius loci, duha zaštitnika kućnog kamena u pragu, koji se nosi u novi dom i postavlja na svoje mesto, koga je Mileva Aleksić razudila putovanjem, sve kamen za kamenom, za svoje stope skitalice. Kao da se pravda: „Dom je prostor osveštan ljubavlju, u kom se ne skrivam od svoje nesavršenosti, slabosti, patnji, radosti… To je ram u kome istačem suze i pesmu, smeh i uzdah…“ Sve karakterne osobine potiču iz rodoslovnog korena, iz zavičaja duše, zato :„Zavičaj se čuva zakopan u srcu, kao što se čuva čast porodičnog imena, krsna ikona, Albanska spomenica solunskog ratnika“; zato „ Zavičaj je kolevka, zakletva, zaveštanje, tapija, spomenica, rodoslov, predanje, legende, svadbe, slave, opela, pesme, tužbalice, zdravice i naricaljke“; zato, „Zavičaj je ugaoni kamen o koji se ne spotičemo, već na kome se temeljimo, postojano trajemo“. Ili, lirskom  vizijom zaodenuti prozni stih: „Put u novu postojbinu oplakan je kapljama znoja sa tvrdih lica i kapima krvi iz raspuklih stopala“.

U etnološku panoramu svojih Skržuta kod Užica, Mileva Aleksić računa i ono unutrašnje svojstvo u kontekstu zavičaja – čoveka – koga ne može da ne apostrofira s ponosom: „Hercegovački gen se, kao zlatna žica provlači kroz pokolenja Užičana“. „Tvrdi kamen – na ovako vrletnoj zemlji stasavali su kremen – ljudi žustri, vatrenog oka i plamenog rodoljublja“, odgonetava Mileva Aleksić. Vrlinom smatra uočene karakteristike: „Brzi smo na reči, na delu, zapamtimo kad nam se takne u rodoljubivu žicu, ne damo na obraz, ali ni na kućni prag(…) nema kod Era tihanih osećanja, sve se očas u plamen pretvori“.

Citiraću Jovana Cvijića koji je slično zapazio i okarakterisao Dinarce u psihološkom kontekstu: to su ljudi „plahe rešljivosti, ’vruće krvi’, kojima ’krv brzo jurne u glavu’, i odmah prelaze u nesmišljenu akciju, koja se po pravilu krvlju završava“. Zato i Mileva Aleksić priznaje: „Neka mi vatra zaplamsa u grudima“.

Hodočasnim mirom u mislima i radošću u očima, tu vatru prenosi na čitaoce, izaziva interakciju sa njihovim poznavanjem čuvenih destinacija, nekima – kao podsticaj da krenu s prvom turističkom grupom, svejedno gde, svuda je sakralna materijalna vrednost znak i nekog sekularnog duhovnog konteksta kome čovek može da se divi i da se raduje, a nekima – da pokrenu „život knjige“ novim tipom aktivnog čitanja. Zato, predlažem novinu: da serijom promocija (može i on line) podstaknemo inspiraciju i usmerimo je ka aktivnoj kreativnoj reakciji čitalaca, da se prenosi komentarima i/ili dopunama svojim iskustvom sa putovanja, otkrićima i oko sebe i u sebi. Tako knjiga postaje svojina čitalaca, a čitaoci koautori.

Kako da započnemo? Ovako:  Moja arhetipska vizija arheološke duhovno – filozofske potke civilizacije – ne ide na put kilometarskom dužinom prostora, već, milenijumskom dubinom pre i posle nove ere. Pokreće me tiha misao da istorijsku građu artefakata o vajkadašnjim oblicima života naših predaka smatramo zajedničkom internacionalnom „ zatrpanom predačkom duhovnošću“. Mileva Aleksić pominje da „ispod crkve u Karanu pronađeni su rimski spomenici koji su konzervirani i izloženi u crkvenoj porti“. Jesu li pod spomenicima pokopani žitelji nama suzemljani ili rod, uopšte nije važno, koliko je važno poštovanje prema vrednosti njihove „konzervirane duhovnosti“ nad kojom se formirala naša. Civilizacije leže na konzerviranim svetovima – kao Hipnos, bog sna, na Rimskim mozaicima iz II veka nove ere u Risnu, u Crnoj Gori. Ili, primer obrađen u književnosti: proslavljena Troja leži zatrpana zemljom u devet različitih slojeva po vertikali, negde jugozapadno od Dardanela, pod brdom Hisarlik. Ostaje nam da verujemo ili proveravamo ovu „dokazanu“ pretpostavku Hajnriha Šlimana (a mora se – jer je 1873. g. pronašao tzv. Prijamovu riznicu zlatnih predmeta u iskopinama drevne Troje, koju je predao Državnom muzeju u Berlinu, a odatle je poslata u Moskvu okončanjem Drugog svetskog rata kao deo nemačke ratne odštete).

„Pouzdan“ trag nalazimo i u mitološkim i u istorijskim faktima, pogotovu što desetogodišnji rat započet pod zidinama „neosvojivog“ grada traje još i danas, proveravajući ima li nečeg neosvojivog. Taj crni vrtlog kontinuiteta u civilizacijskom nizu osećam kao poraz duhovnosti svih generacija u kontekstu kosmopolitskog bezvremenog, kao pramajku – maćehu svih nas. Bezmerno sam tužna što se ljudskost, kao kontinuitet srodnosti, nije sačuvala u svom željenom izvornom lirskom bitku, već ju je, nažalost, epski sloj nadjačao sujetnim egoističkim refleksima toliko snažno, da i dan-danas trese, rastresa i zatrpava humane znake duhovne civilizacije, gradeći nova crkvišta, ostavljajući ih novim generacijama arheologa i istoričara za izučavanje, a nama posvećenim hodočasnicima za divljenje upornosti duha čovekovog kreativnog graditeljskog kapaciteta. Čovek oseća i shvata da je život intenzivni i povezani proces, pa makar bio na kraterima crkvišta širom planete, jer, „ izoštrenim instinktom gorštaci osećaju dušu drugog čoveka“, potvrđuje Mileva Aleksić svojim vedrim tonom dobronamernosti u nadanju, tako da se u tome i ja mogu osećati kao njen saputnik dobronamernik, iako „ ne znam odakle da uberem lekovitu reč za ljutu ranu“.

Apostrofiraću još neke, smatram, bitne gromade duha iz naše prošlosti pomenute u putopisu: Šam-dud (na latinskom jeziku Morus nigra), stablo voćke crnog duda, metafora vernosti i postojanosti, lista i rađa, iako posađeno blagoslovom pre sedam i po vekova pred portom Pećke patrijaršije, bisera Klisure. Iz Sirije ga je doneo srpski arhiepiskop Sava Drugi, sin Stefana Prvovenčanog, na povratku iz Jerusalima, negde između 1263. i 1272.godine. Ovo, najstarije zaštićeno stablo Srbije, dostojanstvenim habitusom svoje simbolike tumači i zastupa svoj narod: „ Čudan smo narod mi Srbi. I kad nas iščupaju iz korena, prekaleme nas na tuđem stablu, ostane zapis u genima, da opominje, savetuje, zavetuje, bodri…“, razmišlja komparacijom Mileva Aleksić.

Šam-dud sa svojih 8 metara visine, obima 5,8 metara i 1,9 metara u prečniku, starina je 223 godine stariji od otkrića Amerike i 120 godina od Kosovske bitke. Raspolovljen olujom iz 1957. godine, Šam-dud se reformirao i odnegovao u dve žive krošnje i tri izbojka. Bio je rodoslovni temelj seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem iz 1690. godine, i postao čuvar njihovog genius loci, jer lista na „mestu gde je kršten srpski narod, gde je pričešćen, gde je duhovno progledao i prohodao“, istakla je Mileva Aleksić. Pod njegovom zaštitom je u Pećkoj patrijaršije 1346. godine krunisan Dušan Silni, prvi i jedini car među Nemanjićima;

Njegoš, razgranata uspravna metafora i sakralne i sekularne dimenzije života, učio je školu u manastirima Topla i Savina kod Herceg Novog, kod cenjenog učitelja Josifa Tropovića, iz Bukvara štampanog 1694. godine u Rusiji, namenjenog i muškoj i ženskoj deci. Na 41 strani ukrašenoj sa 400 ilustracija tematike, promovisan je multidisciplinaran metodički manir aktivne nastave, kombinovanjem znanja iz više oblasti: kaligrafskim predstavama slova (čak i na latinskom i na grčkom jeziku), stihovima u kojima dominira izučavano slovo, uz likovne prezentacije pojmova  iz prirode i ponuđenim nazivima naučnih grana koje čekaju najvrednije i najtalentovanije učenike. Autor Bukvara je ruski monah i naučnik Karion Stomin, učitelj Petra Velikog. Još stariji od ovog je Bukvar štampan u Veneciji 1592. godine u štampariji Đulijana Rampacotija, na samo dve strane. Interesantno, taj Bukvar je stariji od Vukovog 235 godina;

„Postoje čudesna mesta koja nam zarobe stopala, misli i želje, s kojima ostajemo zagrljeni zauvek“, misao je Mileve Aleksić koju preplićem sa impresijom koju je Rebeka Vest, engleska književnica, ponela sa putovanja po našim krajevima pred Drugi svetski rat. Pokušaću komparacijom utisaka da obogatim oba vredna putopisa kratkim lirskim medaljonima, da proverim da li je čovek „dangubni tragač za lepotom“.

Kretaću se za Milevom Aleksić (i njoj i meni i Rebeki Vest) dragom Crnom Gorom:

„ U trenutku postanka planete, najlepše spajanje zemlje i mora dogodilo se na Crnogorskoj obali“;  „Crna Gora se prostirala pred našim očima i kao činjenica i kao mentalna predstava“;  „Ona deluje kao poduhvat geološkog inženjerstva koji vadi stenu kakva se može naći samo duboko u utrobi zemlje – u pećinama i ambisima – i kači je u prostor predviđen za oblake“; „ Ona je „veličanstvena zemlja (…) čini se da je vulkanska erupcija zastala na pola puta, malo pre nego što će sve dići u vazduh“; Skadarsko jezero je „ideogram koji je zemlja sama sobom ispisivala, iskazujući sopstvenu čudovišnost“; Cetinje „ leži na kamenom krateru poput mozga u nekoj ogromnoj lobanji“; Plavsko jezero „lepota bez senki“; Budva, „ mešavina vode i sunca(…) mala bela kornjača naspram plavog mora“ i pandan metaforički osmišljenom značenju lepote ambijenta, biblijske stamenosti- iznenada, u masi sveta uhvaćen i sobom nametnut ljudski profil „bila je tu i jedna mlada Crnogorka, lepa kao junak“, iznedrila je oduševljenje Rebeka Vest.

A Mileva Aleksić reminiscira lepotu Budve obojenu, ne kao čistu i blistavu činjenicu, već kao snažan emotivan doživljaj: Budva, „ ta razmažena primorska romantičarka naslonjena na more, u kome ogleda svoje zanosno lice uspavljujući se šumom talasa, primila me je osmehnuta. Ispružila mi je ruke u kojima sam se svila“ i zadivljeno videla „ ispred mene se pružalo beskrajno morsko plavetnilo, koje se u jednoj tankoj liniji spajalo sa plavetnim nebeskim svodom“; Setila sam se priče ili legende o bračnom paru Kadmu i Harmoniji, koji su proterani iz zavičaja, ljubavlju rascvetali mali rt u svoje gnezdo Butua ( Budva); Kotor „kroz dugo trajanje odoleva svim iskušenjima čuvajući svoj ponos i titulu viteškog grada“; „Kotor je izgledao kao gnezdo na koje se obrušavaju ogromni sivi orlovi (…) Sivo-beli oblaci su izgledali kao pramenovi vune, okačeni na stene, otrgnuti sa stada koje se uplašeno povuklo kroz planinu, pa se njiše na vetru i umiva na kiši“ i „Samo odjek zvona sa kotorskih crkava podseća da molitvenost teče kroz vekove kao neumorna reka“. Ovo takmičenje je odisalo „vekovnom patinom, kao da se otvarala starozavetna knjiga“- duhovno uzbuđena, Mileva Aleksić je spakovala kofer i pošla dalje.

A ja, gledala sam kamene gromade koje su grlile more i mene na rivi u Risnu i osetila misao – i moji preci su jednom prešli preko ove planine.

Dugujem da na kraju kažem da onomastika retko kad greši: ime koje se prenosi genetskim kodom, noseći sobom svoj karakterni temelj, kao odjek predačkih zaveštanja, samo se nameće, i fizičkom sličnošću i značenjem: „Na babu se Milevu turila. Ista… Biće milostiva i hristolika (…) pravo u oči gleda (…) A, i likom je na nju… “

Pozdravljam žilavi nepokor stopa skitalica Mileve Lele Aleksić i darujem je porukom: sačuvaj predački zvuk patine arhetipskog sloja u svom nakalemljenom nadimku – dugouzlaznim akcentom na prvom slogu – radi hodočasnog dostojanstva.

PODELITE OVAJ TEKST NA: