Društvo u kojem se ne cene knjige nego mu se poturaju praporci i laži nema budućnost, upozorava prof. dr Aleksandar Jerkov

Autor: Dragana Jokić-Stamenković

sreda, 05.02.2020.

Opstanak srpskog jezika dovodi se u pitanje niskom kulturom i jadnim oblikom govora u javnom životu, upozorava dr Aleksandar Jerkov, profesor Filološkog fakulteta i upravnik Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, ističući da je i naša kultura slabo predstavljena u svetu, da je malo prevoda s našeg na strane jezike, a i sve manje prevodilaca, mada je poseban problem i to što smo nedovoljno prisutni u digitalnoj sferi.
Ovaj profesor Srpske književnosti 20. veka pojašnjava da je srpski ugrožen epidemijom novih jezika na prostoru nekadašnje srpskohrvatske jezičke zajednice i potiskivanjem ćirilice iz ravnopravne upotrebe naša dva pisma. Zato smo, kaže, svi odgovorni, ali ne podjednako. Prema profesoru Jerkovu, najodgovornija je država kada, kako tvrdi, dopušta diskriminaciju srpskog jezika i tako ne poštuje sebe i svoju kulturu.

Ko nas sprečava da vodimo računa o našem jeziku, zašto u školama i mi ne bismo imali onoliko časova maternjeg jezika koliko ih imaju Francuzi i Rusi, pita Jerkov. Umesto toga mladi su, smatra on, u društvu spektakla i skandala zasuti lažnim uzbuđenjima, senzacionalističkim najavama i pukim prostaklukom.

– Zato se dešava da prenadraženi dobro upakovanim glupostima počnu da odustaju od rada na sebi i radije prate vesti o ubistvu nekog kriminalca nego da čitaju Dostojevskog i Poa, Mešu Selimovića i Milorada Pavića, pa da uz umetnički smisao shvate čak i zločin i njegovo razrešenje. Ide omladina u biblioteke, ali društvo ne nagrađuje takav trud. Našim svetom ne vladaju fini, obrazovani i pametni ljudi već oni grabežljivi. To ništa dobro neće doneti ovoj zemlji i narodu, premda to nije neka nova pojava. Setimo se upozorenja Arčibalda Rajsa, izrečenih baš nama, ako ne onih opštih Sokrata, Diogena i Epikura. Danas je bolje nego devedesetih, pa ipak se sve više ljudi iseljava iz Srbije. To je smrtna presuda, tako se nestaje iz istorije. U prvi razred osnovne škole upisalo se manje od sedamdeset hiljada đaka, a broj iseljenih iz Srbije je najmanje polovina toga. Dakle, nestaćemo. Ko o tome zaista brine – upozorava Jerkov i dodaje da društvo u kojem se ne cene knjige nego mu se poturaju praporci i laži nema budućnost.

Rešenje vidi u društvenom preporodu i energičnoj akciji suzbijanja nekulture i prostakluka svim moralnim sredstvima. Za početak, on bi na sve medije primenio zakone ljudskosti i pristojnosti koji se, kaže, krše svakoga dana, što nipošto nije slučajno.

Smatra da je besmisleno i nepotrebno reći lajkovati, anfrendovati, ili biti u problemu i da do tih omiljenih izraza omladine vode neznanje i volja za oponašanjem do granice običnog majmunluka. Oni koji koriste te izraze ruže naš govor i pokazuju da zaista imaju problema ne samo s jezikom, već i s mišljenjem. Ipak, srbingliš kojim sve više komuniciraju mladi u Srbiji, prema Jerkovu, nije glavni uzrok kvarenja našeg jezika jer civilizacije prodiru, pa sada kažemo kompjuter i fajl, kao što su naši očevi govorili šrafenciger i auspuh (germanizmi), a dedovi ular i kamdžija (turcizmi)...

– Jezik se ozbiljno kvari kada ne umemo da se lepo izrazimo i ne poštujemo dovoljno ono gde on dostiže apsolutni simbolički vrhunac – a to je književnost. Ljudi čitaju stalno, ali je problem šta čitaju. Sve manje vredne stvari. Vreme ne posvećuju pravim mislima, umetničkim delima, stihovima, već prate prostačke, reklamne i političke priče. Šteta. Gde god vam pogled padne nešto je ispisano, od reklama po ulicama do takozvanih printova na donjem vešu, a sve glupost do gluposti. Pogledate u ljude, a oni ne gledaju jedni druge već svako u svoju spravicu u kojoj se, osim fotografija, nalazi i more suvišnih, nepotrebnih tekstova. Od vesti ni o čemu, do lažnih junaka stvarnih rijalitija i političkih uzurpatora vremena, pažnje i života – ukazuje na suštinu problema profesor Jerkov.

Najteže je rukovoditi državom i vaspitati dete

Prisećajući se prijateljskih razgovora s prof. dr Vladetom Jerotićem, koji mu je jednom prilikom rekao da je najteže upravljati državom i vaspitati dete, profesor Jerkov naglašava da nema lakog odgovora na pitanje kako da u društvu spektakla, o kome govori, roditelji vaspitaju decu.

– Ali ima jedan jednostavan i savršeno efikasan test: da li ste se zaista trudili da vaše dete bude obrazovan, fin i pre svega dobar čovek, ili ste, da umirite sebe, samo glumili – odgovor na pitanje prof. Jerkova krije i rešenje za najteže zanimanje.

Učitelji su najpotcenjeniji, a osnovni deo društva

Na pitanje da li bi nastavnici, pa i ministar prosvete, mogli da ublaže krizu u kojoj je srpski jezik, Jerkov kaže da su učitelji najpotcenjeniji iako su, zapravo, osnovni sloj društva. Umesto da budu vrlo zainteresovani s kim njihova deca provode polovinu svog dana dok su tako mala, roditelji bi, kako kaže, želeli da taj potlačeni sloj ljudi ispravi sve ono gde oni sami, i celo društvo, greše, da im vrate iz škole anđele dok oni u svakodnevici od njih prave buduće prevarante.

– Učitelji bi mogli i morali da brinu o deci kao da sve na svetu od toga zavisi. Gospodin ministar treba, po cenu političke krvi do kolena, da se bori za drugačiji budžet. Naš budžet za prosvetu i nauku je minijaturan, manji nego u svim normalnim zemljama. U borbi za prosvetu bismo bez oklevanja svi pomagali zdušno, bez obzira na političke prilike ili razlike – naglašava Jerkov.

Izvor: POLITIKA

PODELITE OVAJ TEKST NA: