detalj slike: Info LIGA

MISTERIJA ŠEKSPIR ILI KAKO JE PALA IDEJA DA SE IDE NA ITAKU 

 

Međunarodni je Sajam knjiga u Beogradu, ove, 2016. godine 61. po redu, dakle, duga tradicija za praznovanje pisane reči. Na već desetak godina istom štandu izdavačke kuće „Pešić i sinovi“, onome u prstenu velike hale gde se upućuju mahom zaljubljenici u istorijske nedoumice, vlada neverovatna gužva. U trideset kvadrata u tom trenutku tiska se više od pedeset ljudi ako se od tog broja izuzmu zaposleni momci na štandu, domaćini sa autorima, muzičari sa svojim instrumentima... Muzičari su tu da sa svoje dve numere upotpune svečanost otvaranja prvog dana i na opšte odobravanje sviraju naizmenično srpske i ruske pesme i onu koju prozvasmo „omiljena pesma svetskog mega cara Vladimira Putina“. A i kako drugačije na izmaku 2016. i u očekivanju velikih svetskih raspleta?

Dok je adrenalin već uveliko nadilazio svoj normalni nivo, uz potpisivanje knjiga, pozdravljanje, opšti žamor i muziku, na štandu je postojalo malo skrovište u koje ste mogli da se povučete od te gungule i samo na trenutak saberete misli, sednete na pakete naslaganih knjiga i u potaji zapalite cigaretu. U tom trenutku su Irina i Vesna u tom skrovištu naizmenično pušile jednu cigaretu, čavrljajući o najboljim strategijama plasmana Irinine knjige koju je Vesna upravo objavila. Ipak, bio je jedan čovek, tu na štandu, koji je, pošto se dokopao poslednje slobodne stolice, već satima sedeo i redom uzimao i čitao izložene knjige. Kao da ga je negde, nekom prilikom, nekad videla ali ga nije zapamtila, Vesna upita Irinu:

 

- Znaš li ti ko je onaj lik što već satima sedi i čita knjige?

- Ne znam. Ali on reče da mene zna. Zna i za mog oca. – odgovori Irina.

 

U nameri da sazna identitet čoveka, a ne želeći da ga prekida u očiglednom uživanju dok lista izložene knjige, Vesna priupita još nekolicinu ljudi na njenom štandu ali od svih dobi zapanjujuće isti odgovor koji je glasio otprilike: „Ne znam, ali on reče da mene zna.“

 

- Ha, eto misterije – reče Vesna kad se vratila u tajno skrovište kod Irine. – Tu je čovek koji sve zna o svakome, a njega niko ne zna. Šta da radimo?

- Da pobegnemo što dalje odavde – predloži Irina.

- I to negde gde nikada nismo bile.

 

Negde gde se ne ide u ovo doba godine... gde nema turista koji su u stanju da upropaste svaki prvi susret sa nepoznatim... gde je autentičnost odolela modernim vremenima...

Odluka je pala. Itaka je naše odredište.

U oduševljenju, čim smo izašle iz skrovišta, pohvalismo se na glas. „Ko još ide na more u novembru“, „Padaće vam kiša tamo“ – pljuštale su primedbe. Svi kao da su bili protiv našeg odlaska na Itaku. Samo misteriozni čovek podiže glavu iz knjige i reče: „Itaka je ostrvo povratka. Svi, pre ili kasnije, treba da se vrate na Itaku“.

Vladimir, koji je sve vreme bio na usluzi posetiocima štanda „Pešić i sinovi“, ozareno pogleda u pravcu misterioznog čoveka i reče glasno:

 

-          Pa to je moj profa iz gimnazije! Predavao nam je srpski. Zvali smo ga Šekspir!

 

Misterija prvog dana Sajma knjiga je rešena. Šekspir je razotkriven! Kocka je bačena. Irina i Vesna idu na Itaku. Čim se Sajam završi.

 

 Autor: Vesna Pešić

 

 

 

ZAŠTO ITAKA?

 

            Itaka je ime. Itaka je ime grčkog ostrva. Amerikanci, a i drugi, koji se obaveštavaju preko interneta, mogu pomešati grčko ostrvo Itaka sa američkim gradom Itakom u državi Njujork (na engleskom se obe reči pišu isto).

            Uboga Itaka! Na globalističkoj mreži jedva da je našla prostora!

            Sámo po sebi ime Itaka nema značenje. Ali, Itaka je ime, kojem je još davno upisano mnogo značenja.

            Itaka je ime sa više značenja nego površine!

            Itaka je mitološko mesto, mesto pesnika uspelih i neuspelih, mesto lutalica, gusara, tragača i lovaca, mesto Homera, Kavafija i Kazancakisa. Ponajviše, ona je Odisejev zavičaj, neprežaljena ljubav, na koju se vratiti mora. Mesto koje čak ni čarobnice, nimfe i sirene ne mogu iščupati iz Odisejevog srca, ma koliko da su lepe i zamamne.

            Na Itaku se dolazi posle nemogućih prepreka, besmislenih borbi, nedođija, užasnih duela sa strahotnim čudovištima.

            Ali ostavimo poeziju i mitove! Itaka je mesto zaobiđeno i zaboravljeno od važnih istorijskih događaja.

            Itaka je mesto iz kojeg se odlazi, da bi se u njega vratilo, mesto početka i kraja. Itačanin se vraća Itaki, siromašnoj, stenovitoj, besplodnoj. A toliko voljenoj, kao da je sva ta nemanja čine još voljenijom.

            Itaka je mesto koje se razvija dugo, i to unazad. Njena vremenitost seže u početke. Njih ne znamo, ali nam zato Itaka pokazuje ožiljke, brazde i tragove vremena.

            Itaka je ime za mesto kojeg nema. Možda Homer o njoj samo mašta, a bogovi ga inspirišu da laže, kao što i sâm Odisej tako dovitljivo laže. A zašto? Jer Itaka ume da uteši, i Odiseja i sve nas. Da nam dâ nadu i sigurnost da nas čeka. A šta ako Itake doista više i nema, čak ni u našim uobraženjima?

            Itaka je mesto koje je moje, tvoje, njegovo, njeno. Mesto kojeg ima za svakoga od nas. Mesto toliko moje da ga ne mogu nikome dati, jer kako ću da istrgnem ja od sebe?! Neodvojiva od mene, tebe, nje, njega, Homera, Odiseja, Laertija, Penelope, Telemaha, Kavafija, Kazancakisa..., pa i od onih zaboravljenih. Tragovi o njima su ostali na Itaki, koja u jesen iščezava u magli.

            Itaka je mesto što prkosi strašnim olimp­skim bogovima. Čudi me kako jejoš davno nisu zgromili, i to većina njih, pošto su Odiseja, tog dezertera, oterali u rat i spalili taj njegov ubogi dom, a Penelopu i Telemaha prodali u roblje. Ne bi im bilo prvi put da čine tako nešto.

            Kakva je uistinu ta Itaka? Hoćemo čulno svedočanstvo o njoj. Slušali smo o Itaki beskrajno tkane priče, rečima koje su vešto izvajane, a sada ćemo saznati iz čega je ona sazdana, kakvi su njeni vazduh, zemlja, voda, kamen, hridi, maslinjaci i smokve. Da je čulno dodirnemo, opipamo, udahnemo njen vazduh, da osetimo kako se njen grumen zemlje oblikuje u našim šakama! Da je utešimo ako je sama. Da vidimo odgovara li ona našim knjiškim predstavama ili je tvorevina naših uobraženja bez kojih ne možemo da živimo.

            Zašto je Odisej namenio najmanjem, najsiromašnijem ostrvu da nad ostalima vlada?

            Itakooo, pobij naše neznanje, razori naše slavoljubive predstave, suoči nas preko sebe sa nama samima!

 

 

 Autor: Irina Deretić

 

 

 

 

 

KAKO DO ITAKE?       

 

            U jesen je do Itake gotovo nemoguće doći. Ako pokušate i uspete u tome, doživećete svojevrsnu odiseju. A ta odiseja nije kretanje i razvoj ljudskog duha nekog junaka ili junakinje novog doba, nego naporno putovanje ispunjeno neprijatnostima i preprekama svake vrste.

            Preko globalne mreže booking.com, Vesna i Irina su pronašle kuću koja im je odgovarala: lepa, zavučena, rustična i sa čije se terase otvarao pogled na gradić Vati i njegov zaliv – tako su mislile na početku svoga putešestvija. Onda su opazile da se na samoj mreži događa nešto neobično. Iskakala su im obaveštenja da na Itaki više nema mesta za konačište, da je sve rasprodato i popunjeno, da su ostala raspoloživa svega četiri kreveta, pa onda tri, pa dva, pa jedan, pa nijedan. Stekle su utisak da je Itaka vrlo popularno ostrvo, naročito u novembru. Svi su rešili, u isto vreme kad i one, da posete Odisejevo ostrvo.

            Nije bilo drugog rešenja nego da posredstvom mreže pokušaju da pronađu vlasnika Telemahove kuće. Najpre da vide postoji li uopšte vlasnik te kuće, da li je on ljudsko biće, da li je ta kuća zaista kuća, i na kraju, da li ima neko slobodno mesto za spavanje, zato što se Telemahov dom na mreži čas pojavljuje, čas nestaje, čas u njemu ima slobodnih mesta, čas su sva rasprodata.

            Htele su da dođu do vlasnika te kuće, a od njega ni traga ni glasa. Ukoliko mu se jave imejlom, prepiska ne može da bude iskrena, jer je kontroliše booking.com. Pitale su se ko je vlasnik ovog prelepog doma: prozora ogrnutih drvenim kapcima, neobičnog krivudavog i zaobljenog nameštaja? Kupatila novog a kao da je rađeno pre nekoliko hiljada godina? Bezuspešno su tragale za njegovim imenom na svim sajtovima, a onda su najednom ugledale nekoliko brojeva telefona u jedva primetnom uglu vebstranice, što reklamira Telemahov dom, od kojih su jedan prepoznale kao broj grčkog mobilnog telefona. Ta osoba je na vajberu i zove se Konstantin. Irina ga je pozvala ne nadajući se bilo čemu. Kada mu je čula glas, sve je bilo rešeno. Brzo su se dogovorili. Telemahova kuća je Konstantinovo vlasništvo, do Itake se dolazi u ovo doba godine samo na jedan jedini način: iz Atine autobusom do epirske luke Astakos, a onda trajektom do Itake. Cena je bila izuzetno povoljna. Sa Grcima se Srbi dogovore malim brojem reči, što podrazumeva obostrano poverenje i savetovanje oko toga kako da se prevare globalni sajtovi, ti prividni pomagači, a zapravo obmanjivači i mamipare.

            Nameravale su da do Soluna doputuju vozom, što im nije pošlo za rukom. Voz je ukinut dva meseca pre nego što su rešile da otputuju, a ni autobusa nije bilo. Preostalo im je jedino ili da autostopiraju ili da odustanu od putovanja. Dvoumivši se između ova dva podjednako (ne)privlačna cilja, iskrslo je rešenje sámo od sebe. Dovoljno je da snažno poželiš da otputuješ, i put će se nekako otvoriti, premda nije najjasnije kako taj put preći, pa iz mesta B doći do željenog mesta I. I, na kraju, iznebuha su se pojavile neverovatno jeftine avionske karte. Leteći za Atinu, Vesna i Irina molile su se Bogu da Konstantin nije prevarant, da autobus od Atine ide svaki dan do Astakosa i da od te luke trajekt plovi do Itake svake večeri. Ako se bilo koji od ovih pretpostavljenih uslova ne ispuni, putovanje se raspada, udarajući o zidove lepe zamisli.

            „Da li će ove dve žene stvarno prevaliti put preko Srbije i polovine Grčke kako bi stigle do Itake?“, zapitao se Konstantin.

            „Od Beograda do Atine leteće avionom, pa će se voziti još pet sati do male epirske luke, a iz nje još tri i po sata nemirnim vodama Jonskog mora. Ne deluju ludo. Mora da imaju neki dobar razlog i razvijen plan. Zašto bi neko uopšte dolazio u jesen na Itaku, kada u nju putnici baš ne hrle ni leti. Sve će se razjasniti na vreme. Nikuda ne žurim. Jedino treba sačekati“, razvijao je Konstantin misli svakojake, dok je avion sa Vesnom i Irinom bio iznad Soluna.

 

  Autor: Irina Deretić

 

 

 

DEMONSTRACIJE PROTIV ERDOGANA ILI NEKI SRPSKI TRAGOVI

 

Po dolasku na atinski aerodrom, Vesni i Irini se učinilo da su već nadomak Itake. Dočekali su ih sunce, toplota i suvi atinski vazduh. Sve je bilo prozračno, a one su bile rešene da što pre dođu do Itake. Autobusom X95 sa aerodroma krenule su prema centru Atine.

Autobus je beskonačno dugo vozio, a njihovo uzbuđenje je raslo, dok se najednom vozilo nije naglo zaustavilo u Bulevaru Vasilis Sofijas (Carice Sofije), nedaleko od Vizantološkog muzeja. Saobraćaj je bio zaustavljen. Demonstranti i nešto malo policajaca, umornih lica, preprečili su ovaj Bulevar kao da nemaju ništa drugo da rade nedeljom popodne nego da protestuju.

Grci su, inače, izazito političan narod, sa formiranim političkim stavovima, koje glasno i jasno saopštavaju drugima. Ponekad se čini kao da im ništa nije milije nego da raspravljaju o politici. Samo hvalisavci, nepristojni ljudi, jednom rečju, idioti govore o ἰδιωτικά πράγματα (privatnim stvarima, npr. imovini), dok prâvi ljudi govore o stvarima koje se tiču zajednice i polisa, njegovog nepravednog ili, ređe, pravednog ustrojstva. Političke stvari nisu jedino predmet žustrih diskusija nego i razlog za česta javna okupljanja u kojima se protestuje protiv nečega ili se nešto podržava. Na demonstracije ne izlaze Grci samo zbog ličnih muka i nedaća, nego i da bi delatno iskazali svoje mišljenje o nečemu što ih se i ne mora direktno ticati. Ovoga puta su se okupili uglavnom mladi ljudi, kako bi podržali i izrazili simpatije prema kurdskoj, levičarskoj partiji koju je Erdogan zabranio. I nije ih bilo malo. Nosili su crvene zastave.

Vesna je razgovarala sa jednim od demonstranata. Zaneseno je govorio o tome kako je neophodno suprotstaviti se Erdoganu, koji je toliko zla naneo i Kurdima i turskim levičarima i intelektualcima. Slušajući govor mladog Grka, Irina je pokušala da zamisli sličnu situaciju u Beogradu. Da li bi Beograđani izašli na ulice, ukoliko bi, na primer, neka desničarska vlast u Hrvatskoj zabranila neki levičarski pokret u toj zemlji?

Pomalo zbunjene i dirnute, dve drugarice su prošle kroz grupu ovih demonstranataneračundžija i pred očima im se ukazala osunčana Sintagma, jedan od središnjih atinskih trgova. Na njemu je velika žuta zgrada grčkog parlamenta, građena u neoklasičnom stilu, ispred čije kapije nepomično stoje dva visoka i lepa vojnika (evzona), obučena u tradicionalnu grčku odeždu. Ugledale su i luksuzni hotel „Gran Bretanj“. U ovaj Trg se slivaju mnoge ulice, a među njima i ulica Mitropoleos, koja vodi do Atinske mitropolije, ispred koje je podignut spomenik poslednjem vizantijskom caru, Konstantinu Paleologu, sinu vizantijskog imperatora Manojla II i srpske princeze Jelene Dragaš. Taj poslednji imerator Istočnog rimskog carstva poginuo je u odeždi običnog vojnika te strašne 1453. godine, kako Turci ne bi njegovo telo rastrgli i oskrnavili. Ostavivši insignije, pečatnjak i carski mač, Konstantin Dragaš je otišao u boj. Nije se znalo gde se borio i gde je poginuo. Legenda kaže da dok se njegovo telo ne spoji sa glavom, taj veliki grad na Bosforu biće privremeno u rukama onih koji su ga zauzeli. Pravoslavna crkva kanonizovala ga je u sveca. U blizini Sintagme je i otmena ulica koja je dobila naziv po Karađorđu, Karageorgi Servias. Dve prijateljice su bile ponosne što su preci njihovog otačastva ostavili trag u sećanju ovog mitskog grada, dok su sa bagažom uronile u lavirint ulica što vodi prema trgu Omonija.

                       

 Autor: Irina Deretić

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: