detalj slike: KRK Art dizajn

XV deo možete pročitati OVDE

KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović

HVI deo

AJZIBAN

38.

Dojadili više imi Rusima ioni nama,pa počeli lagano da nas lferuju. Mlogo je to sveta, sto ajzibana odjedared da doteradu,ni polak ne mogu odvaditi,a svima se žuri.

Žuri se Rusima da skinedu bedu s vrata,a onom doma-ćem svetu,da ti ine divanim. Nit'su kadgoda crnje goste ugostili nit'su tol'ko stra'ota za celi rat pretrpili.

Žuri se inama al', bato moj, žuri se isvekrvi da joj snaja u kuću uđe,a posle zlo inaopako…Sa'tek stiže ona briga šta ćeš ikoga ćeš kod kuće zateći…U Sombatelju se svakojaki'stra'ota naslušali,pa nek polak od tog u vodu baciš,s onom drugom polom mo'š isam u najdublju vodu skočiti.

Vuče se ajziban kô gladna godina. Malo, malo,pa stane...Što sad stoji?Ispitujedu prugu, bojidu se da nema kak'i'mina.

Ka' smo prešli granicu, nema fala Bogu,mina al' nema ni pruge. Odnôje Švaba ka'se povlačijo…

Bilo kako bilo, što se više bližimo,sve je manje larme igalame. Svakom svoje brige najpreče,pa nit'je rad tuđe slušati nitisvoje s kime podeliti…Gledim ja u Savu…Najurcô se ovi'dana po Sombatelju ibekeljijo od radosti kô malo dete,a sad nešto najedred pokisô. Samo ćuti inešto premišlja.Što'no kažedu,kogod da je štogod ipredosećô, a,čedo moje, kol'ko god da je na zlo pomišljô,još ga veće i dočekalo.

Otac, mati, mlađi brat idve sestre s pesmom ga u vojsku ispratili,a sad, tugo moja, kad je kapiju otvorijo nit'je ker zalajô nit'ko pred njega izišô. Pusta kuća, u korov zarasla.

Brat je potkraj četr'es' prve o'šo'u četnike, a mlado-ludo, nije mu još ni brada čestito izrasla ka'su ga kući doneli…Metak u leđi,a čiji je,ne zna se…Dal'je parti-zanski, zbog komunizma, il'je onaj momački zbog otete devojke.

Malo potom naišli četnici i namrtvo oca premla-tili. Što su ga premlatili, pa bože moj…Jel'se može kogod pofaliti da je više srpski'glava posekô od nas sami'?

"Savo,brate, da nisu tebeka štogod krivo preneli?Kako ga četnici umlatili,a sin mu kod nji'glavu izgubijo?

"E,moj kumrija…Šta ti misliš, da je to Austrija?To je,brale,jebana Šumadija! Jeste moj Anđelko bijo u četnici, al' kod Draže. Ovi što su oca su umlatili, Ljoti-ćevci.Šta se tu koj'kome zamerijo, jebem li ga…Niti znam,nit'ću ikad saznati."

Mati grešna ostala sama.Iz kuće u avliju, iz avlije u kuću, od svanuća do smaknuća…Kad zajutra zamesi proju,prvo mužu isinu na groblje odnese,a Savin deo čelo njegovog kreveta postavi. Ono malo što preostane,ito joj mlogo.

Ćerke nesretnice, mesto da se materi u nevolji nađedu, još joj dublje po ranama kopadu. Jednoj muž u četnicima, drugoj o'šô u partizane pa se zamrzle, jedna drugoj decu proklinjedu.

Trpila starica dok se trpiti dalo,pa na posletku uzme štrik iobesi se…Na pojutarje Svetog Ignjatija, krsnu slavu Anđelkovića.

Milutin?Sa' 'š čuti iza njega…

Lepu su kuću oni njegovi u Beogradu imali,a da je ovaj nije puno volô,ne bi nam tol'ko puno o njoj ni divanijo. Jebeš ga…U njoj se rodijo, u njoj pro'odô, iz nje su ga iu vojsku ispratili.

Volô je on mlogo i njegovog deda Mindru što je tu kuću podigô.

Kol'ko se u to doba vojska služila, ja ti ne umem kasti, al' za svo to vreme mladom Mindri samo dva pisma stigla.U jednom da mu umro otac, u ovom drugom da mu umrla mati. Kad je svoje o'služijo, da se kući vraća, ine pomišlja…Nit'se on ima na čega vratiti nit'ga braća željno išče-kuju.

S opankama šiljanima ne'š se puno po beograckoj kaldrmi na'odati ako se kak'og posla ne pri'vatiš,pa di će sad mučenik drugo neg'na pijacu.Zorom osvane, noćom omrkne…Ovom prinesi, onom donesi, pa kane tu koji dinar da se pre'rani.

E, sad…Da je čarapan samo na 'ranu mislijo,ne bi on ni u njegovoj Župi gladan ostô…Malo po malo, počôisam da trguje. Od ovog kupi jevtinije, onom prodaj skuplje, dinar na dinar, pa evo ti i prvog dukata.

Dobro se na dobrom lako prima,pa ka'se se za koju godinu iz dobre kuće oženijo, bato moj, nit'boljeg domaći-na nit'jačeg trgovca. Kad prođe šorom, dorćolska gospoda skidadu šešire da ga pozdrave, a sirotinja se do zemlje klanja.

Kaže Milutin, samo se u jednoj stvari matori preračunô. Sina Božu je na velike škole nameračijo,pa nit'mu štogod davô da radi nit'ga u trgovinu uvodijo.Išla je ovom škola od ruke ito ljucki. Dal'je pre za profesora izučijo il'je pre iposô dobijo… Kazô bi kogod…

"Šta ćeš lepše od tog, naopako,kumrija…"

Jeste…Tako je iMindra isprva držô…Nije se fali-jo ni kad je kuću kupijo ni kad je prvi dućan otvorijo,a sad nije izdržô…Deset dana se po čaršiji orilo…

             "Gospodin profesor izašô na prozor,

              i spazi bratiju, di piju rakiju...''

Lepo je, čedo moje, biti gospodin kad imaš sučim…Da ga ovaj nije do groba dotirô,ne bi Boža s profesorskom platom ni sebe pre'ranijo a kamoli još ženu itroje dece.

Na stanici u Beogradu neće Mindrin unuk da se premišlja šta će ikako će neg'o'ma'seda na fijaker…Sve džepove da mu izvrneš,ne bi krajcara jedna iz nji'ispala, al' nije to greda…Kad stigne kući,platiće Boža.

Kako ne bi platijo, naopako…Nije to šala…Mladi doktor Stajić se posle šest krvavi'godina vratijo u svoj rodni grad.

Gledi on usput u one ruševine,pa mu tek ondak došlo u pamet:

"Sunce ti jebem, spram ovog čuda, ono malo rata u Austriji kao neka zajebancija…"

Kad je fijaker i u njegov sokak zašô,tek ondak ima šta ida vidi. Od pet kuća, 'ajde da je jedna ostala čitava, a one ostale 'rpa ciglji izemljurine. Okrenô mu se onaj fijaker,pa nit'više zna di se nalazi nit'di je pošô.

Pita ga kočijaš :

"Gospodine,kaž'te mi di ćemo dalje?"

"Nigde,striče, stani ovde…"

Po starom je oraju svoju kuću poznô, il'bolje da kažeš mesto, di je ova kadgodabila…Svud okolo 'rpa ciglji i čatlovki,samo on ostô čitav.Kako?To samo Bog zna.Deda Mindra ga je tudekana zasadijo, onog dana kad mu se unuk rodijo, ivi'š ti,molim te…Kogod da mu sad o'zgo poru- čuje :

"Milutine,čedo dedino, ne daj se…Ne može se seme Stajića tako lako zatrti. Ti si moja krv,napravićeš ti još tri 'vake kuće…"

Seo Milutin pod oraj i plače…Nije sad važno šta je od kuće ostalo neg'šta je pod njom ostalo…Pod onom stra'otom ni mačka nije mogla živu glavu izvući,a kamoli oni njegovi.

Fijakerista s'vatijo o čemuse tu radi :

"Gospodine,mogu li vam ja štogod pomoći?"

"Fala ti,striče, snaću se već nekako…Nego slušaj, nemam novaca da ti platim…"

Izvadijo Jozefov sajger iz džepa ipruža ga kočijašu. On ti je 'vako bijo iveliki zajebant ibećar,al' što se tak'i'stvari tiče držô je do sebe, znaš kako…Valjda mu je to od dede ostalo,pa nikad nikom taj nije ostô dužan.Ni novaca ni divana.

"Pusti novce,sine. Imaš ti dosta briga ibez mene."

Okrete čovek fijaker iode,a Milutin opet sedne pod oraj da vidi šta će sad i kako će…Utom, eto ti inekog gos-podina :

"Milutine,sine,jesil'to ti il'me ove staračke oči varaju?"

Okrenô se Milutin da vidi koga to zove,kad ono njegov bivši komšija. Došô čovek da obiđe svoje zgarište. Tera ga,kaže,neki đavo da dođe,a kad dođe,ne može da ne oplače.

"Ne brini,sine,ništa, tvoji su,fala Bogu živi izdravi. Eto,baš sam jutros bijo sa Božom…"

Opriča mu ondak čovek sve po redu…Kako su Amerikanci bombardovali Beograd ka'se niko tak'oj savezničloj pomoći nije nadô…Sva sreća pa su ovi na vreme utekli,a da su kojim slučajem samo minut okasnili ostale bi im kosti pod ovim cigljama.

Kad je Milutin to meneka prenô, bog ga jebô, ne mogu lepo da verujem. Sve držim da je opet neka njegova zajebancija, al nije…Kamo sreće da jeste.

"E,moj Milutine,vi'š ti gadova latinski'. Tamo se u Austriji pravidu fini,a voliju se na Srbiju posrati neg''leba se najesti."

 39.

Odavno je ponoć prošla kad je ajziban u Rumsku stanicu ušô,a nije se on puno u njoj ni zadržavô. Kogod ono subatom kad se utrefi lep dan pa navali narod u B'eljinu na pijacu…

Pamtim ja dobro kol'ko je nas regruta s ovog perona u ajziban ušlo,pa sad baš gledim kol'ko će nas sići.

Šta da ti kažem?Bude li još tak'i'ajzibana kroz Rumu prolazilo,neće više tudekana stanica ni trebati….

Svako na svoju stranu,a ja stao pa se premišljam…Da odem digod na konak, ne volem ljude da budim…Da prespa-vam u stanici na klupi, baš nešto inisam rad…

"Aj'ti,Mito,prugom, lagano…Ako se itu nije štogoda promenilo,mora ona tebeka do tvoji'Putinaca dovesti…"

Sagô se da uzmem kufer,kad me neko lupa po ramenu.

"Kumrija,brate moj slatki…Pa jel'to moguće?"

Bog te materin…Moj drug Žikica iz Donji'Petrovaca. Od malena smo se lepo družili, istog dana u vojsku pošli ievo sad,bogati, udesila sudba da se skupa ikući vrćemo.

Nogu pred nogu, al' usput više ćutimo neg'što divani-mo…Nije, naopako, da nemamo o čemu divaniti. Tol'kegodine itol'ka čudesa preko glava preturili, neg'taki ti je on bijo…Ako ga štogod priupitaš, odgovoriće…Ako ga ništa ne pitaš, još bolje…

Šta sad da ga priupitam, jebô me sav svet ako znam…O tom di je bijo ikako mu je bilo, baš nešto inisam rad…O tom šta ćemo kod kuće zateći, pogotovo…Njega su oni njegovi na koji dan pred vojsku oženili,pa nije zgodno. Pomisliće čovek da ga štogod zajebavam.

'Ajd',rekô,da ga pitam, čega se najviše uželijo…Računam,čedo, kašće…

"Moje Zorke….Makaršta me,Mito,ipitaš…"

Il''ajd'da kažeš, oca imatere…Ne bi mu ni to zamerijo. Kol'ko je sa Zorkom bijo,dobro je da joj ilika upamtijo,a od ovi'se mučenika nikad u svom veku odvajô nije…Al' kol'ko petak od subate…

Kad 'oćeš očin…Znaš šta zagula kaže:

"Joj,kumrija, znaš,brate,čega…Paprikaša s rezancima. Ej,stoput sam sebi kazô : .Žikice, ako da Bog da se živ kući vratiš, o'ma'ćeš s vrata zapovediti ženi da ga pristavi. Posle redom. Svaki dan, svaki dan…Dok ti se ne ogadi…."

"Idi,Žikice,u materinu iti i rezanci…Jesi ti imô tamo kak'u Švabicu ka'se nisi uželijo oni'stvari?"

"Ta uželijo sam se,kumrija, kako se ne bi uželijo, naopako…Neg'šta ti misliš, jel'prošla mirođija?"

Pomislijo ja da 'oće štogod s mirođijom da me zajebe, al' kak'a zajebancija…Uželijo se čovek i sosa od mirođije. Malo mu sad i to,pa počô da nabraja šta će mu sve njegova Zorka od 'rane spremati.

Za fruštuk - pet jaja na oko, s prženom slaninom imladim lukom. Za ručak - mladi krompirići s pokovanim tikvicama,a pride, paradajz salata ikrastavčići…Za večeru i ne traži mlogo…Gibanica od mladog sira.

Ondak drugi dan, pa treći…Došli već ido Kralje-vaca,al' još ti se moj Žikica nije ljucki najô. Ima tu još svakojaki'đakonija, pa sad baš ako Zorka štogod i ne ume spremiti, tu je mati.

Kad je došô do štrudle…Šlus…Ne mogu ga više trpiti, počela voda na usta da curi.

"Slušaj,Žikice, pička ti materina! Kod Švabe si živu glavu izvukô, gre'ota bi bilo da te sad na kućnom pragu zadavim, al' budeš li brate još jednu o 'rani prozborijo, slatko ću te odrobijati…"

Kako smo u naš atar zašli,tako počelo i da svanji-va…Izviruje selo iz pomrčine, rado je viditi kak'i mu to gosti na sabajle pristižu, a rad sam i ja mlogo toga viditi.Ne znam lepo di bi se pre okrenôiu čega bi pre pogledijo.Dal'u one krovove što se iz granja promaljaju, dal'u njive što su u korov zarasle, il'u sunce štoi'sve zajedno ušuš-kava kô mater usnulo dete…

Prolupalo srce kô Ištvanov doboš…Da me nije stid od Žikice,seo bi na šine da se malko smirim…

Daleko od tog da u Šlazingenu nije lepo viditi kad se lep dan rađa, al' kako biti kazô…Nema tamo ove širine…Di god se okreneš,oko tebe nebo.

Na stanici, našoj putinačkoj, otpravnik iskretničar malko zadremali. Ako je po ajzibanima suditi,ne moradu se oni danaske ni buditi,a ako je po nama, ništa ne mari. Dve se kere po peronu vitlale,pa ka'su nas spazile,idedu pred nas.Kazô bi kogod :

"Jebô vas doček!"

Vraga…Obradovali se, čedo moje, imi njima ione nama.

U mom šoru, falim te mili Bože, sve na svom mestu. Al'kogod da nikad iz njega nisam ni izlazijo…Možda fali po koja klupa,al' to se ibrez rata dešavalo. Zapijedu se bećari noćom po bircuzima,pa di će zajutra iščupati klu-pu neg'tamo di u kući ima dobri'udavača. Malo koje jutro da ne čuješ :

"Bog i'materin, jopet klupu iščupali! A, ruke im otpa-le samo kadi'ja jedared zateknem!"

'Oćeš, malo morgen! Pre ćeš vrapca na spavanju zate-ći neg'nji'. Il'kćer udavaj,il'novu nameštaj jerbo šta ti je kuća brez klupe. Kô muškarac brez brkova.

Kadgoda sam ja imô, da kažeš, neku meru. Jel'sam s ajzibana sišô, zapalim cigaru, a na mojoj ćupriji bacim čiklić.Nisam sad palijo cigaru, jerbo je nisam ni imô, a da sam je imô,ni polak je ne bi ispušijo.

Stao nasred ćuprije,pa gledim kô čoban u stado. Sve su ovce na broju,al' još mi se nešto ne ulazi… 'Oću baš fest da se nagledam ikuće ikapije ikapidžika isveg onog što sam tamo tol'ko puta sanjô.

Znaš kad ono kažedu :

"Velik kô kuća…"

Nije ova naša velika bila,al' nisam ja nikada veću ni poželijo. Taman tol'ka da imaš di goste dočekati islavu proslaviti,a dal'će kome biti tesno il'neće, to ti,čedo moje, najmanje od kuće zavisi.

Gledim je sad pa me neka tuga spopala. Nit'je skoro krečena nit'potkrečavana,a na par mesta i čerpić izvirijo.Ne bi to bába kadgoda dopustijo, nipošto.Lepo je on umô da čatliva,a bar nam blata ipleve nikad nije usfalilo.

Šelukatori isto tako.Na'erili se, kanda da se ne mogu ljucki ni zatvoriti, a to mi baš zdravo sumnjivo.Otkako su na šoru bandere nasadili,ne bi ti moj dejka pod elektri-kom zaspô, da ga ubiješ!

Na kapidžiku sam ja svojom rukom rezu napravijo, pa nije,čedo da se štogod falim, al' malo ko daje šorom prošôa da ne zastaneda ito čudo vidi…Malim je prstom otvoriš, malim izatvoriš,al' sad oćeš očin… Zarđala,pa se ine pomera.

Ne pomera se ni kapidžik.Podbočijo ga bába s nekom durungom.Tenk,onaj švapski,da nateraš ne bi ga srušijo, al' 'ajd'sad…Ko se čuva,iBog će ga sačuvati.

Utom me nekako ikere osetile pa zalajale.Bože mili radosti velike…Nisu to ni moja Lola, ni moja Žuža,al' ništa sad ne mari…U kojoj kući ima kerova,tu ima idomaćina,a sve drugo nek ide u očin!

"Šibe, crkle dabogda…Šta vam je, jeste poludile?"

Nije bába nazuo opanke pa mu se nejde dalje od gonka,al' samo kad je on izišô… Lako ću ja njega dovikati:

"Otvaraj,domaćine…Jesil'rad gostima?"

Kad je kol'ko u godine zašô,dobro je on mučenik na ušima oslabijo,al' ovo bi čuo pa da su mu oba o'sekli. Poznô mi glas, 'teo bi kobojagi da se odazove,al' badava kad neće reč iz usti. Ruke mu se potresle, jedva nekako uspô da skine durungu.

Mati viri na pendžer.Prepala se grešna pa nit'vidi ko je nit'ga sme širom otvoriti. Kad mi glas poznala,bosa na avliju istrčala :

"Mito,srećo moja! Da znaš samo kol'ko noći mati nije oka sklopila…Da znaš samo kol'ko sam ti puta ime pome-nula…"

Sve tako redom, Bože sakloni, kogod da sam umro pa zapeva nad sandukom.

Majka,mučenica,nije kadra iz kreveta ustati,al' osetila iona da se nešto važno u avliji dešava,pa viče bábu:

"Miloše,sine,ko je to?… 'Oćel'mi kogod kasti šta se to dešava?"

E,čedo moje…Da je meneka kogod kazô kol'ko čeljade može od brige ostariti, ne bi mu verovô….Kad me u vojsku ispraćala,icigančicu je sigrala,a sad zlo inaopako. Nit'vidi, nit'čuje, nit'je kadra sama radi sebe otići.Da joj nije ono malo razuma u glavi ostalo,ništa se od biljke ne bi razlikovala.

Prišô bába da je podigne,pa joj viče na uvo:

"Vratijo nam se naš Mita…"

Ne može ona tako najedared da skopča,al'kad je skopčala,stisla me pa ne pušta. Dok je suza imala,ništa ine divani,al'kad počela da zapeva,rasplakala inas dvo-jicu :

"Mito,rano moja… Samo je majka tebe čekala…Falim Bože ime tvoje,sad mogu mirno umreti…"

Ka'sam ija na posletku došô sebi, okrećem se po sobi,tražim mog dejku… Sve sam se usput nadô da ću njega prvog ugledati, al' vraga…

"Bábo,di je deda Marko?"

"E,di je…O'šo je,sine,u stare Putince. O'ma', par meseci posle tebe."

Tako je deda zvao naše groblje…Stari Putinci..

"Jel'bijo mlogo bolestan?Jel'se zdravo napatijo?"

"Nije,sine. Ni pô dana nije bolovô…"

Naveče je,kaže,lepo večerôioprô noge,pa stao pred svetog Đorđa. Kad je završijo s očenašom, nejde mu se još u krevet,zagledô se nešto u srebrni dinar. Onaj što ga ga majka o Božiću u česnicu meće.

"Znaš šta,baba…Kad dáBog da nam se naš Mita vrati, kaži mu da bi zdravo volô da ovaj dinar sačuva."

Otkud mu baš to u pamet došlo,samo su on isveti Đorđe znali.

"Ju, Marko,Bog s tobom. Pa ti'š mu kasti, što da mu ja prenosim?"

"E, što... Nikad se ne zna kad omrkneš dal'ćeš iosvanuti."

Budi ga majka uj'tru,al'zalud…Biće da je njenom Marku još pre ponoći svanulo.

40.

Sprema mi mati fruštuk,pa se zdravo ušeprtljala. Ne zna mučenica od radosti šta bi pre na astal stavila isučim bi me više obradovala… 'Oćeš,sine,ovo?… 'Oću,mati… 'Oćeš ono?…Može...

"Oćeš da ti ispržim jaja ipaprike?To si zdravo volô."

"E, baš to,mati…Znaš kol'ko sam se uželijo ovi'naši'jaja, al' nemoj mlogo ni žuriti. Ima kad…Idem malko do bašte da vidim šta si posejala."

Da me kogod noćaske kroz avljiju provô,ne bi mu dao zapravo da je to ona moja avlija,pa taman pušku u mene uperijo…Taraba se ljucki na'erila…Što kere provalile, što vetar porušijo, kogod da je inema.

Štala zvrji prazna.U valogu se mačke macile dok nije skroz istrulijo,a na jaslama se na'vatala paučina.Golub na nju da sleti, ne bi ga majci više poletijo.

U velikoj kočini, di smo kadgoda dobre praščare držali, mati nasadila gusku. Ako da Bog da se dobro izleže,imaćemo,eto ipet guščića…Ej,bogati, silne radosti! Ono kadgoda ka'se s proleća izlegu pilići, pa guščići, pa pačići, pa morke, od silne živine ne mo'š kroz avliju proći…Sad da nema oni'par kokošaka ijednog petla, prazna avlija kô crkvena porta.

U bašti, ardala…Nije tu poodavno nit'orano nit'kopano, a da je štogod zasađeno, Bože sačuvaj…

Sve u svemu…Kanda da je neko veliko zlo i nji'stre-filo, samo kakvo - to još ne znam… 'Aj'sad,da kažeš :

"Teško ti je,moj Mito,u ratu zla pronaći, kol'ko zemlje na oranju…"

Jeste, al' poznam ja mog bábu. Ne bi on brez velike muke pustijo da mu bašta 'vako zaraste, golim bi je rukama okopô.

"Mito,sine, 'aj'po'itaj sofort…"

Viče me bába…Kanda da je nešto zdravo važno kad mu se tol'ko žuri,a kanda da nije ni sam. Neki čovek je s njim.Da je od oni'iz Opštine,ne bi seljački gunj ogrnô,a da ga ja odnekud poznam, ne bi baš kazô.

"Dobroj'tro"…"Dobroj'tro"…Prilazi on da se izlju-bimo…

"Komšo,jel'to naš Mito?"

"Jeste,komšija, fala Bogu,vratijo se."

"E,dođi,ljudino,da te čika Đuro ižljubi."

Ka'smo se tako junački celivali, gledim ja u bábu kô tele u šarena vrata. Vidi ovaj šta je po sredi,pa 'aj'sad…Tek tol'ko kol'ko da me uputi u stvar:

"Sine,ja ti nisam kazô…Čika Đura je naš novi komšija. Ušô je u Sepovu kuću."

E,jebeš ga,bábo, sa'si mi sve kazô…Znam šta je komšija, naopako kad to ne bi znao, al' ne znam,brate,kako je to ovaj ušô u tuđu kuću.Da kažeš da mu je Sep prodô, taman posla…Ne liči mi to na Švabe.

"Bábo, nisi mi kazô di je Sep. Šta je s njim?"

"A di će biti,sine…O'šô je u Nemačku kôidrugi…Nema više u selu ni jednog Švabe. Svi su pobegli."

Ko je koga u Srem dovô, ja ti ne umem zapravo kasti, al' za ove naše Švabe se znalo…Dovôi'je grof Pejačević ne bil', kobojagi, one njegove silne pustare oživijo…Kak'e pustare, puste mu ostale! Da se čemu valjale,odavno bi srpska sirotinja po njima rmbala,neg'druge su tu špeku-lacije bile…Pošô rimski Papa na istok,pa kojuda će drugo neg'tamo di su dobri putevi idi zemlja dobro rađa.

Nije ni grof bijo mutav…Što one knjižurine kažedu da je veliki katolik bijo, mačku o rep. Što u kuću treba,u crkvu se ne nosi…Da se njemu deda ipradeda nisu satri prsta krstili,ne bi se on na "ić" prezivôine bi tol'ko Srbe poganijo…

Ka'se kod nas kome posreći da se štogod od sirotinje otrgne,ako se na familiju ne popiša,kogod da ništa nije ni stvorijo,a kod Švaba,Bože sačuvaj…Dal'više radidu il'više šparadu,pa kako se koji ogazdi,tako one njegove iz Nemačke dovuče…Iz godine u godinu njina zemlja najbolja, njine kuće najveće,pa jedared - "cvrc".... Veće njino groblje neg'naše…

Ka'su, osamsto ineke icrkvu sazidali, nema tu sad puno divana…Što si izgubijo,ne traži, što nađeš ne kaži. Nije više važno ni kol'ko ko ima ni koje prvi došô, sad je važno ko će prvi otići.

Dva su to sveta,a dai'štogod spojiš, nema tu šanse, kol'ko lubenice na kamaru da poređaš.Za tol'ke godine nit'je koja Srpkinja za Švabu odbegla, nit'je koji Srbin Švabicu dovô…Da zlo bude veće, nit'se oni s nama u kolo vatadu nit'mi njine polke ivalcere razumemo….

Išlo to tako, kako je išlo, dok jedared neki Dančika opančar nije nekim poslom u Pešti bijo i donô fuzbal…Prvi fuzbal u selu, a jebo ga onaj kô ga izumô, poludili momci inaši injini. Nije više važno ni kako ti se prezime završava, ni kako se krstiš, važno je samo jel'umeš da šutiraš.

Šta'š sad drugo neg'da krene doboš po selu :

"Pažnja, Pažnja…Ahtung, ahtung…Po odluki mesnog odbora sela Putinci,a po Bož'joj volji iblagoslovu naši'ugledni'domaćina, stvoriće se fuzbalska družina Putin-ci…Mladež, voljna ikadra da se s ovom sigrom zanima, nek se priključi…"

Da je trebalo tarabu na groblju popraviti, da se kere po grobovima ne vitladu, pô godine bi mladež po šorovima sakupljô,a 'vako ne moraš ni prstom mrdnuti…Priključila se mladež i naša i njina, pa malo po malo, priključilo se,icelo selo. Ka'se s kime sigradu, što je kadro 'odati na sigralište se sjati, pa da vi'š sad čuda neviđena…Ono kadgoda…Jel'se selo na kak'i zbor okupi-lo, zna se…Ako će Švabe levo, Srbi će desno,a u sredi popovi iučitelji…Sad nema reda…Svi se skupidu oko gola da štogod ne propuste.

Kol'ko ja pamtim, nisu Švabe bar ono isprva, puno za Nemačku marile. Kako bi'ti kazô…Kol'ko smo mi do Rusije držali tol'ko ioni do nje,al' kako je onaj ugurcuz 'Itler uzô kajase, druga je to pesma.Jebô im on mater, jel'noćaske u Berlinu prdnô, zajutra već iu Putinci'smrdi.Nije to još taki smrad da će koga ugušiti,al' da će biti friškog vazduka, neće skoro…

Došô im jedared neki glavonja, direkt iz Beča. Ne znamo mi ni ko je on ni šta je,al' usprckale se Švabe oko njega kô mačka oko vrući'čvaraka…Naveče će, kobojagi, za uvaženog gosta i malo priredbe napraviti,a kak'a je to priredba brez plek orkestra. Udaradu ovi one njine valcere,pa jedared okrenuli i "Divan je kićeni Srem…"Zna glavonja kanda o čem se tu peva,pa mu nije pravo. Šapuće nešto Mileru sajdžiji,a ovaj o'ma'trk do kapelana. Ne čuje ga ovaj od muzike,al'ne predaje se Miler. Drma ga za rame da momentalno stanedu. Rad je, kobojagi, glavonja štogod kazati,a to što će kasti baš nešto inejde uz pesmu…

Slušadu ga Švabe, ne trepćedu od znatiželje, al'sluša njega imoj teča Sava…Dobro on razume švapski, malo štogod da mu može promaći, al' kanda da iŠvaba dobro sere čim ovaj tol'ko vrti glavom…Kad je dara prevr-šila meru,ne može Sava više da trpi :

"Mater ti jebem švapsku, sa' 'š ti meneka upamtiti!"

Skočile Švabe da uvaženog gosta odbrane,a skočilo iono malo Srba oko njega :

"Nemoj,Savo, jesi poludijo? Pusti ga nek laje, neće još dugo."

O'šô glavonja iz sela pa se iŠvabe malko umirile,al'ne da im đavo mira…Jedno jutro na pendžeru kultur-bunda osvanula 'Itlerova slika. Silan svet se okupijo da ito čudo vidi,al'dobro…Ako je osvanula ne mora i zano-ćiti….

Da je ciglja iz seoskog trotoara,to se o'ma'saznalo,a koje u pendžer zavitlô,nit'se zna, nit'je to sad puno ivažno…Srpska je ruka bila pa čija god da je.

Neće Švabe puno o tom slučaju ni da divane,a da su se puno uvredili, uvredili su se…Neće više Bušpaher Srbe da leči, neće Majer da im daje robu na veresiju,a neće ni vatrogasci srpske vatre da gasidu.Kad je čika Radi Bačvanskom planulo guvno, da nije čerez švapskog bilo, ne bi ovi ni prstom mrdnuli.

Malo po malo, ispuvô se iDančikin fuzbal kô da ga nikad nije ni bilo.Napravile Švabe svoj Ajntraht,pa ka'su odnekud inove majice dobili,kazô bi kogod :

"Ovo je bečki Rapid…Kak'e putinačke Švabe, naopako."

Kako koja nedelja osvane,posedaju u fijakere pa idedu u Maradik, Golubince išta ti ja znam di je još sve Švaba iŠokaca bilo da se s njima sigradu, samo neće s nama.

Nastaviće se ...

PODELITE OVAJ TEKST NA: