ODLAZAK MITROPOLITA AMFILOHIJA
Đedove tople ruke
„Ruke su mu tople! Vraćala sam se noćas ponovo da uzmem blagoslov”, kaže Slobodanka Grdinić, novinarka Radija Svetigora. Ogromne šake moračkog kosača, u potpunom neskladu sa starcem u sanduku, drže krst i izgledaju kao da su nadživele smrt. To čvornovato klupko pisalo je o Svetom Grigoriju Palami, genijalnom tražitelju svetlosti, jednom od najvećih mistika pravoslavlja. Ruke Amfilohija Radovića izgledaju kao lozovi čokot.
Kad se rodio, njegov otac Ćiro zasadio je lozu u porti manastira Morača, i tako za svakog sina – po čokot. Danas je to mali vinograd na terasi okruženoj surovim liticama nad rekom Moračom. Rađa u dvorištu zadužbine Stefana Nemanjića, unuka Simeona Nemanje. Kulturni i duhovni model velikih ostvarenja oblikovao je svet gorštaka, pa Ćiro Radović peva i sastavlja deseterce o Kosovskom boju kao da su ga on i njegovi seljaci svojim očima gledali ili bili njegovi učesnici. Iz tog duhovnog čokota – iz pustinje – otišao je u svet teologije, nauke, književnosti, poezije, visokog društva, politike Risto Amfilohije Radović, potomak vojvode Mine Radovića, potomak vojvode Bogića Moračanina Mrnjavčevića. Otišao je i vratio se kao pobednik. Tvrdi i neodstupni svedok jevanđelja u zemlji borbenog ateizma zasnovao je svoju životnu i duhovnu snagu na tri tačke: Kosovu, Lovćenu i Jasenovcu. Kad god je bilo teško i kad god mu je bilo teško, on se sklanjao tamo i „bežao” u problem. Traži narodno jevanđelje i nalazi ga u kosovskom zavetu.
Ratne 1999. godine silazi u pustu Metohiju, koja gori, golim rukama skuplja leševe i preuzima ulogu etnarha jer je anarhija zahvatila svaki segment srpskog života. Odjednom postaje sve u narodnom životu, kao i Makarije Sokolović, obnovitelj crkve i države svetih Nemanjića.
U porodici Savić, u selu Belo Polje kod Peći, sačuvalo se svedočanstvo o mitropolitovom sahranjivanju pobijenih Srba. „U iskopanu raku položili su nekoliko muškaraca, a onda mitropolit ne dade Maricu Mirić, odnese je u Patrijaršiju.” Nju su silovali i zaklali pred majkom, a kad je igumanija pitala gde će biti njen grob, čuvar pećkog trona je odgovorio: „Neka mati, nju ćemo ovde pored oltara, ona je velikomučenica, ona je sveta!” U tom periodu vladika Amfilohije piše jedan od najpotresnijih dnevnika našeg novog doba. Ima nekog strašnog ritma u toj čitulji, vreme njenog pisca se skraćuje, sužava, sabija, a imena žrtava se traže između života i smrti. Nema fatalizma, ali ima grča koji izbija iz mnogobrojnog ponavljanja reči: ugrabljen je, ugrabljena je, ugrabljeno je... To je njegova zamena za otet je, kidnapovan je, nestao je... Odnekud se usred teksta pojavi, gotovo bez vidljivog razloga, neki viši red i smisao: „U Pariskoj ulici, Ćurčić Milovan sa suprugom, ostao u kući, izbaviti ih.” Ovo „izbaviti ih” osnova je dnevnika, osnova gde prestaje ja, gde ostaje samo čovek i njegova potreba da se spasava.
„Za Kosovo se uvijek moramo u sebi boriti, u sebi ga sticati i zadobijati, u sebi ga usvajati i braniti!”, kaže mitropolit i dodaje da su svi poraženi i svi krivi, a „samo Bog znade ko više, ko manje”, piše u „Ljetopisu novog kosovskog raspeća”. Iz pozicije nasleđa, porodice, duhovnog modela, žrtava i života, on je, bez ikakvog kompromisa, u rasponu od političkih izjava do kletvi i služenja opela živim ljudima odbacivao bilo kakvu mogućnost ili razmišljanje o otuđenju Kosova i Metohije. Imao je beskrajno poverenje u Kosovo. Politička nekorektnost u doba represije teorije političke korektnosti bila je sastavni deo njegovog društvenog života.
„Bio sam kod lekara, rekli su mi da imam dva propala pršljena. Boli me kičma, nemoj da ideš tamo bez mene!”, poručio mu je pre desetak dana duhoviti vladika Atanasije Jevtić tokom poslednjeg viđenja u bolnici. Njih dvojica su dečaci prepodobnog Justina Popovića, deca koja nisu prihvatila komunizam, epski prijatelji. Jedan smiren, a drugi nemiran, putuju po katunima, beleže tragove stradanja, žive po Kosovu, čekaju slobodu i hrabre poslednje izopštenike koji se usuđuju da privire u crkvu.
„Rajo Popović iz Prekobrđa ide u crkvu. Neorganizovan”, tako glasi jedan od izveštaja tajne službe koji opisuje poslednje pravoslavce u Crnoj Gori. Mitropolit Amfilohije je na prokaženima i prezrenima zasnovao obnovu crkve i nijednog nije zaboravio. Sve ih je, na neki način, ugradio u obnovljene hramove, po ugledu na rane hrišćane i one koji su se u istoriji hrišćanstva žrtvovali za crkvu. Na njima je uspostavljena živa veza sa svetosavljem.
Iskustvo kosovskog zaveta, duga i uporna borba protiv ateizma, utvrđenost u njegoševskom modelu duhovnosti i kulture, preuzimanje jezika, pisma, kulture i na kraju pokušaj privatizacije crkve od strane moćnog režima i partije oborili su Đukanovića. Vladika mu je najviše zamerao što nije kršten.
U Crnoj Gori, na litijama, nastao je novi model i pokret nade za sve Srbe na razvalinama Jugoslavije. On je u sebe uključio veru, naciju, slobodu i demokratiju i nije došlo do lomova i sukoba.
„Vidiš li kako je Đedo u poslednje vreme počeo da liči na avu Justina?”, primećuje arhimandrit Mihailo, iguman Svetih arhangela kod Prizrena. Duhovna deca Justina Popovića, najveća siročad Titove Jugoslavije, razmenjivala su pisma sa svojim učiteljem, a on ih oslovljava sa: „Mila moja hristočežnjiva čeda...” Novoobjavljenu knjigu pisama, ljubavi i večnog prijateljstva doneo je na Cetinje vladika Atanasije da ga ona isprati sa ovog sveta, a Srbi sa Kosova i Metohije poslali su mu grumen zemlje sa Gazimestana.
„Prvi će ga dočekati kosovsko-metohijski mučenici čije je kosti sabirao i opojao”, poručila je profesorka Sofija Miloradović.
Ne kraju, sistematičan, radan i radostan završio je sve svoje velike poslove. Pobedio komunizam i kleptomontenegrine i otišao. Nije se moglo očekivati da ga virus korona zaobiđe ili da ga on ne sretne. Taj život i te ruke išle su u susret svakom problemu svoje pastve i sugrađana; postao je oslobodilac straha.
Izvor: POLITIKA 01.11. 2020.
