Даница Илић у Богема опери (La Boheme), Беч, 1939.
U Njujork Tajmsu, 6. aprila 1947, posle drugog nastupa Danice Ilić u Metropoliten operi, izašao je članak vodećeg, njujorškog muzičkog kritičara Noela Štrausa, u kome piše: „Može se pohvaliti sve što je otpevala, ali vrhunac ovog uzbudljivog izvođenja postignut je u III činu. Teška, markantna arija ‘D’amor sull’ al rose’ izvedena je sa velikom fleksibilnošću i savršenstvom u detaljima… Punoća niskih tonova u moćno otpevanom ‘Miserere’ i bogatstvo nijansi u završnom duetu, potvrdili su izvanredan opseg vokalnih sposobnosti kojima ova umetnica raspolaže… Gospođica Ilić je glumila s dopadljivom jednostavnošću i iskrenošću, pokazavši se i time kao jedan od najdarovitijih članova kompanije Metropoliten.“
Mi, u njenoj zemlji, pola veka kasnije, i dalje nismo dočekali da za njeno ime uopšte čujemo. Da njeno vrhunsko izvođaštvo i veliku kolekciju snimaka proučimo, prihvatimo i uvrstimo, kao dragulj, u našu opersku tradiciju, nedovoljno bogatoj da bi ovakve pojave nastavila da previđa.
Da u svetu Danica Ilić ni danas nije zaboravljena, svedoči obiman članak o njoj objavljen 2011. u časopisu Opera Njuz, mesečnoj publikaciji Metropolitena, pod naslovom „Gotovo slavna“. Nakon pregledanja njujorške epohe srpske operske pevačice, autor zaključuje da se radi o enigmatičnoj pojavi, “jednoj od onih figura koje, uprkos jedinstvenom talentu, iz nekih drugih, neobjašnjivih razloga nisu uspele da dosegnu sjaj najpoznatijih svetskih izvođača 20. veka”.
Zbog čega Danica Ilić nije dosegla sjaj najpoznatijih, svetskih operskih pevača 20. veka? I, kako je uopšte moguće da u njenoj domovini skoro niko do sada nije čuo za nju?
Razlozi za to su, kao uvek, pohranjeni i verovatno zgužvani negde u biografiji, u sledu događaja, izbora i posledica koji čine jedan život, a kod nekih i delo. No, ako malo razmaknemo koprenu prohujalih vremena i stereotipa o čemu se priča, a o čemu ne, lako ćemo saznati skoro sve što nas zanima.
Naša operska diva svetskog ranga rođena je 21. februara 1914. u Beogradu, u Kraljevini Srbiji. Otac joj je bio Kosta Ilić, odlikovani ratnik Balkanskih ratova 1912 i ’13. i prvog svetskog rata. A, u miru dobrostojeći uvoznik i trgovac hartijom, koji je imao i svoju radnju za pisarski materijal u Beogradu. Majka joj je bila Božena Jarolimek, udata Ilić, koja je i sama bila vrlo talentovani pijanista. Svoju ćerku je svesno i istrajno podržavala u njenoj želji da peva i profesionalno iskoristi svoj lirsko-dramski sopran velike snage i okretnosti, uprkos mnogim preprekama. Danica je najviše odrastala u majčinoj porodici i zato je važno znati kakvo je bilo okruženje za otkrivanje i školovanje njenog talenta, a takođe je važno znati i kako je društvo videlu nju. Jer, su shodno tome čoveku, a posebno ženi, neka vrata otvorena, a neka nisu.
Божена Јаролимек-Илић 1924. “Задужбина породице Јаролимек”
Božena Jarolimek-Ilić jeste bila rođena u Beogradu, 1888, ali je njen otac Josif Jarolimek došao iz Češke, tako da su objektivno bili Česi. Našao je Nemicu Sophiju Tantner u Pančevu i naselili su se prvo u Niš, pa onda u Beograd, čim je i taj pašaluk 6. 4. 1867. vraćen Srbima. Tada su otvorili srpske granice prvi put posle 480 godina turskog “poklopca” i izolacije, zbog čega su bili potpuno društveno zaostali u odnosu na okolni svet i gledali su kako da najbrže moguće, “koracima od sedam milja” sustignu izgubljeno. Posebno je knez Mihajlo javno pozivao Evropljane, Ruse i druge hrišćane da dođu u “zemlju mogućnosti” i da radeći i gradeći prenesu svoja školovana znanja i veštine iz svih oblasti savremenog, evropskog društva.
Tada je u Srbiju došlo mnogo stranaca, Čeha, Rusa, Jevreja, Nemaca, Austrijanaca, Mađara, Slovaka, Grka, Italijana, Engleza i Francuza, Jermena, Cincara i svakakvog naroda. Najčešće su to bili ljudi otvorenog duha i pomalo avanturisti, mada i ljudi koji su bežali od nečega u svojoj zemlji. Mnogi od njih su “instant” zavoleli zatečenu neposrednost i gotovo “sirovu” toplotu, ljubav prema veselju i uživanju, i prijateljstvu, kao i ingenioznu misao usamljenih pojedinaca na potpuno neočekivanim mestima.
“Задужбина породице Јаролимек”
Josif i Sofija su odmah po venčanju krenuli u oslobođenu srpsku prestonicu, a sa sobom su već doneli izvestan kapital. Kupili su parcelu u tadašnjoj Kosmajskoj 7, današnjoj Maršala Birjuzova, u Starom gradu i podigli manju kuću, sa unutrašnjim dvorištem. Izrodili su četvoro dece i zaposlili pet krojačica. Sofija ih je mentorisala, i do prelaska u 20. vek su stekli već značajno bogatstvo. Proizvodili su kvalitetnu odeću, tekstil na metar, luksuzne zavese, a od tridesetih i vrhunske tepihe, na svojim novim, nemačkim mašinama u fabrici na struju.
Sve što su proizvodili, prodavali su u svojoj dvospratnoj, tekstilnoj radnji u Knez Mihajlovoj 24. Gde je danas nova, crna, mermerna zgrada H&M-a. Imali su ekspoziture u Nišu i veću u Zagrebu, a svi članovi porodice su na neki način bili uključeni u porodični biznis. Jarolimeci, kasnije prozvani i “industrijalcima” i “stranim imperijalistima”, bili su praktični ljudi. Vaspitavani da uvek budu ljubazni prema svima, u smutnim vremenima da ne skreću pažnju na sebe, a kad je baš gusto, da postanu nevidljivi. Primili su slavu i pravoslavlje i bili su srpski državljani još u prvoj generaciji. Dali su značajan vojni doprinos i bili u komandi svih srpskih ratova ovog nemirnog doba. Bili su i redovni članovi udruženja za pomaganje siročadi i siromašne dece “Rotkva”, kao i Prvog beogradskog pevačkog društva, kako je dolikovalo tadašnjem pristojnom, građanskom sloju u Srbiji. U drugoj generaciji su se uglavnom venčavali Srbima i Srpkinjama, kao što je bio slučaj i u Daničinoj porodici.
Polako su prošle četiri duge godine najvećeg pokolja u ljudskoj istoriji. Kad se Kosta Ilić vratio kući iz Velikog rata, to više nije bio isti čovek. Njega su još 1915. ranili kod Požarevca i bio je zarobljen i poslat u logor, kojih je bilo i u ovom ratu. Kao i mnogi drugi u svim narodima koji su se borili u I svetskom ratu, Daničin otac se vratio kući kao duševni “invalid”. Sa noćnim morama, strahovima, ispadima i potpuno nenaviknut na život sa ženom i dve male devojčice, presrećne što se on vratio! Ipak, nastavili su da žive zajedno i čak su 1922. dobili još jednu ćerkicu Ankicu. Najstarija ćerka je krenula u školu, a Danica je s 5 godina krenula na klavir, u novo-otvorenoj muzičkoj školi Kornelije Stanković. Tu je odmah pokazala svoj veliki dar.
Nije naša tema, niti smo u mogućnosti da znamo šta se dešavalo između njihova četiri zida. Ali, znajući da je u to vreme razvod braka smatran najvećom propašću i beskrajnom sramotom, iako se nekad radilo i o samom opstanku, možemo biti sigurni da su Božena i Kosta učinili sve što su mogli da spasu svoj brak. S druge strane, ranih dvadesetih su već počele da “izranjaju” poneke žene koje više nisu bile u stanju da se (s)nadju u ponavaljnom nasilju, alkoholizmu, stalnim preljubama i raznim fiaskoima svojih muževa, kao pre. Razvod nije više bilo nečuven, ali je bio ponižavajuć, i siguran “znak” da tu “nešto nije uredu” – sa ženom, bez obzira na okolnosti.
Ipak i uprkos svemu tome, 1924. Božena i Kosta Ilić su se zvanično razišli. Ovo je bitno zato što je Danica tad imala 10 godina i to ju je formiralo. Njen dalji životni put i umetnička karijera su plod njenog velikog rada i odlučnosti, ali pre svega upornosti i snalažljivosti njene majke, koja se potpuno posvetila negovanju talenata i samostalnosti svojih kćeri. U tom poduhvatu su je finansijski pomagala sva trojica njene braće, posebno Aleksandar, a Daničina operska karijera je u neku ruku postala porodični projekat.
Možda kao izraz moći (i već ogromnog bogatstva), a pre svega stabilnosti, a možda i nezavisno od toga (mada nikad ništa nije sasvim nezavisno), familija Jarolimek su baš tih dana planirali izgradnju jedne veoma velike, žute, luksuzne četvorospratnice u art-decco stilu u Kosmajskoj 7. Nalik na raskošne nemačke i francuske zgrade tog doba, s mnoštvom visokih prozora i belim detaljima, u njoj bi svi oni stanovali, a u prizemlju su bile planirane radnje.
Međutim, gradske vlasti im iznenada nisu dozvolile da svojim parama na svom zemljištu izgrade toliku zgradu. Taj arhitektonski plan još postoji, a izradila ga je najslavnija arhitektonska firma tog modnog trenutka u Beogradu, Biro Mateje Bleha, Čeha, tako da je sigurno bio i odličan i urbanistički korektan. Mnogi bi zaradili veliki novac, razne zanatlije, majstori, grad i država bi dobila porez, ali se to navodno nije uklapalo u glavni urbanistički plan Beograda.
Od sledećeg plana za zgradu iz 1926. dopušteno im je bilo da naprave samo pola. Ta polovina, koja nije mala, stoji i sada; arhitektonski nekako “felerična”, potamnela i skoro nevidljiva, iako je jedna od većih zgrada u ulici. Kroz nju je trebalo da prolazi pasaž ka Zelenom vencu, ali kada su im gradske vlasti osujetile i drugi nacrt za kuću bez legalne osnove, Aleksandar se baš iznervirao. Visoko odlikovani vojskovođa Prvog rata i ratni heroj, koji “ništa ni od koga ne traži, samo da izgrade kuću od svojih para na svojoj zemlji kako oni žele”, preinačio je prelepi pasaž sa žutim, mermernim zidovima i cvetnom tavanicom u veliko stepenište unutar zgrade, koja je vidno raskošnija unutra nego spolja.
Danas je tu “Zadužbina porodice Jarolimek”, pošto su i oni sada “izumrla porodica”, kako na srpskim grobljima često posebno naglase. Zadužbinu je pred smrt 2016. osnovala Aleksandrova ćerka Dobrila Jarolimek-Anđelković, da bi od sredstava koja su im vraćena restitucijom podržali umetničko školovanje mladih pevača i slikara, čiji vrhunski talenti zbog bilo kojih okolnosti bivaju diskriminisani.
Danica Ilić je od početka bila izvrsna na klaviru. Nastavila je da se školuje u muzičkoj školi, a njen klavir i sada stoji u zgradi Jarolimeka. Kada je napunila 14 godina, shvatili su da joj je glas, zapravo, najveći potencijal i da će uz dalje kvalitetno obrazovanje možda moći da postigne i svetsku slavu! Krenula je na časove prvo kod profesora Vaskovića i dirigenta Hajeka, ali je potom njen dalji napredak bio nemoguć, jer nije bila sasvim “podobna” za tadašnje lokalne, društvenopolitičke prilike.
Iako se o tome samo šaputalo, bila je “ćerka raspuštenice”, “raspikuće”, a vrlo moguće i “nemačkih kolaboratora”, iako to nije bilo tačno. Ali, Boženina majka je bila Nemica, a užasni Prvi svetski rat je tek nedavno bio završen. Jarolimeci su dali tri sina u vojsku, ali nisu previše stradali u okupiranom Beogradu, što brojne, nasumične beogradske kuće jesu. Posebno ženska populacija svih starosnih doba, što je ostavilo veliku rupu u srcu Beograđana i većine Srba, koji su voljno i nevoljno bili u ratu u kontinuitetu od 1912. do kraja 1918.
Ogroman broj žena su tokom dvadesetih godina bile samohrane majke. Ali, bila je jedna stvar biti udovica vojnika, koji je sebe dao za spasenje Srbije, a sasvim drugo je bilo napustiti i još se razvesti od takvog istog srpskog vojnika, koji se vratio živ i čitav! Makar fizički. Takve stvari moramo da stavimo u kontekst. Danica takve osude i ta osećanja nije mogla da izbegne. Koliko je to bilo problematično govori činjenica da su Jarolimeci u sve važne familijarne “reprezentacije” išli zajedno sa tatom Ilićem, glumeći da je sve uredu. Kao na jednoj fotografiji iz 1930. sa beogradske železničke stanice, kada su grupno išli vozom u Niš po nevestu za Aleksandra, gde Kosta Ilić, sa crnim naočarima za sunce, stoji uz Boženu i drži ruku na njenom ramenu.
Božena je zato uradila jedino što je mogla, a to je bilo da nađe nemačke učitelje pevanja za svoju nadarenu kćer. Tako je Danica 1929. krenula na privatne časove kod muzičkog pedagoga Hansa von Tuma, Nemca koji je voleo Beograd i koji je sa mnogo ljubavi, pažnje i znanja učio kvalitetne, mlade srpske pevače. Danica je govorila nemački, a pokazala se i kao veoma strastven i nadaren pevač, što je inspirisalo von Tuma da joj se baš posveti. Nažalost, kako sam kaže u intervjuu od 30. 1. 1938. u novinama “Pravda”, svi njegovi vrhunski pevači bili su primorani da posao i slavu potraže u inostranstvu. Zato što je srpska operska scena i tada bila preplavljena mediokritetima, sa podobnom rodbinskom i političkom pozadinom.
“Audicije, koje se vrše po pozorištima, ako su u pitanju pevački početnici (mada sa školovanim glasom) nisu dovoljne. Kandidat u mnogo slučajeva – pored sposobnosti i glasa – mora da ima i protekcije i zato se događa da naši mladi umetnici doživljavaju slavu i priznanje u inostranstvu, a naše opere tavore sa slabim i prošlim inostranim veličinama”.
Koju godinu ranije, leta 1934, u istim novinama izašao je jedan zanimljiv članak o prijemu mladih muzičara u Narodno pozorište, koji analizira proteklu sezonu 1933/34.
“Treba ovde još jednom podvući da nije uzeta u obzir g-đica Danica Ilić, koja se po svojim glasovnim sposobnostima mnogo ističe iznad prosečnih vrednosti,” piše novinar D. Čolić.
On je očigledno bio jedan od onih koji su iskreno i strastveno uživali u novo-otvorenom, evropskom pozorištu, operi i baletu, koje je 1868. knez Mihailo podigao i podario gradu. Ne kaže da Danica Ilić nije prošla audiciju ili da prosto nije primljena, već da uopšte nije bila uzeta u obzir. Iako peva bolje od većine, odnosno svih...
Nastaviće se...
