O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja











Istorija
Nauka
Tradicija







Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Riznica


DANICA ILIĆ - ČETVRTI DEO

Anastasia H. Larvol


FELjTON - Danica Ilić, zabranjena srpska operska pevačica - četvrti deo



Dahau su podigli odmah po dolasku na vlast 1933, i u njega su “spakovali” sve svoje intelektualce i umetnike, koji su se pobunili protiv “arijanizma” i nacističke diktature. Zapravo su svi logorski centri u Nemačkoj i Austriji, radom logoraša, podignuti još pre zvaničnog rata. U njima su pod smrtnom pretnjom domaći slobodni mislioci, muškarci i žene podjednako, Jevreji i Jehovini svedoci, gej žene, (muške gejeve su odmah ubijali), pa i jedna baronesa, inostrani pesnici i aktivisti, te rođena sestra francuskog predsednika de Gola, besplatno i mukotrpno gradili nemačku vojnu silu. Kategorisani najčešće kao “anti-socijalni” ili kao “politički protivnici”, za 12 godina “nacional-socijalizma” u Evropi (1933-45), logoraši su izgradili sve one brilijantne mašine, vozila, avione, municiju, S-bahn, U-bahn, puteve i infrastrukturu, koja i dalje stoji i radi, tunele, podzemne fabrike, nuklearno oružje i još ukupno 44.000 većih ili manjih logorskih kampova.


Od marta 1938, Nacional-socijalisti su počeli da se vozaju i po Austriji, koju su anektirali, na veliko zadovoljstvo mnogih Austrijanaca, ali ne svih. Danica je prvo živela u Berlinu, a od 1938. u centru Beča, gde je Adolf često dolazio, jer je bio Austrijanac, pa ga je to posebno uzbuđivalo. Tako da, su i ona i svi koji su hodali ulicama Beča tih dana morali da vide šta se sprema. Samo, čovečanstvo još nije bilo upoznato s dubinom monstruoznosti koju može da smisli i izvede ljudski um na novim, teškim drogama, koji su nemački hemičari destilovali i kristalisali do oblika koje imamo danas, a nacisti su ih prvi isprobali. Nekima se nije dopadala sva ta brzina i galama, kao na primer Göringu, koji je radije koristio već poznati relaksant heroin, “lek” koji je nemačka kompanija Bayer još 1895. lansirala kao lek protiv kašlja, a i svega ostalog. Njemu je svakodnevno, kao i Füreru, dolazila medicinska sestra.


Tek od jeseni 1939. i objave rata Poljskoj su logori počeli da se pune strancima, kategorisanim po “rasnim” standardima. Za sve vreme nacističkih logora Jevreji su činili 18-20% populacije, ali su oni naknadno žrtve oplakali kako treba, pa zato znamo najviše o njima. Jevreji su zaista bili na samom dnu fašističke hijerarhije i zato su imali najmanje šanse da prežive “radni kamp”. Ali je takođe poznato da su posebno u Austriji izrazito stradali oni “kojima je maternji bio neki slovenski jezik”. Die Österreicher su sa “svojim” Jevrejima “lako izašli na kraj”, a “ove” Slovene su već jako dugo “čekali na zicer”.


Srpska operska diva mešovitog porekla, koja kod “svojih” nije bila svoja, jer nije bila “cela”, a kod tuđih nije bila njihova, jer je bila Srpkinja, imala je 25 godina kad je zvanično eksplodirala ova “bomba”. Našla se u epicentru rajha, pevajući u državnoj kući, uz čiji se logo preko noći pojavio kukasti krst i obavezni otpozdrav “Heil Hitler!”, bez koga pismo nije ni moglo da se pošalje. U jednom takvom pismu, poslatog leta 1941. Danici u Beograd, gde je bila na odmoru, javlja se njen drug i kolega. Čitamo da se neko oženio, a nekome je umro otac, kao i da se njena majka Božena i dalje usrdno trudila da osigura bezbednost i poziciju svoje ćerke. Saznajemo da je direktoru opere poslala nekakav vredan dar, kojeg kolega još nije uspeo da mu preda, jer je “šef” još uvek na godišnjem odmoru. Nacisti su pismo otvorili, videli da je sve uredu, da ima olovkom dopisan potrebni otpozdrav, pečatirali kukastim krstevima i poslali dalje.


Пролеће 1941. године - почетак окупације Београда
  Situacija je bila vrlo delikatna. Danica je bila javna ličnost i nije mogla neprimetno da pređe granicu. Ako bi pokušala, ubili bi je na mestu ili bi je zaključali u logor. Najveći “protivnici arijanizma” bili su intelektualci, umetnici, žene i narodi “niže vrste”, a Danica je lagano mogla da se podvede pod sve te kategorije. Ako bi i uspela krišom da napusti Austriju, gde je mogla da ode?


U Ameriku su je pozvali tek posle rata, a od aprila 1941. je i Beograd bio pod okupacijom. Većina zemalja u okruženju su imale sopstvene fašističke vlade, Mađarska, Hrvatska, Bugarska i Italija, pa i Srbija. Beograd je uskoro “imao” dva sopstvena logora, Staro Sajmište i Banjicu, i stratište Jajince, pre svega za obrazovane, srpske intelektualce i umetnike, Jevreje, koji je bilo puno u Srbiji, pa Rome, domaće muslimane i druge “manje bele” ljude (osim Turaka, koji su bili saveznici sa Nemcima.)


Na Terazijama su posebno besili “neposlušne” građane, kao i o platane uz Bulevar kralja Aleksandra, ostavljajući ih tako danima kao “upozorenje”, tako da tu stvarno nije mogla da se sakrije. Do kraja 1941. je u Beogradu postalo opasnije nego u Beču, pogotovu za njih, mlade žene i “polutanke”, “mešanke”; ne zna se “čija” je. Ubrzo je u Beč ubrzo došla i Daničina sestra Rada, a njihova majka je došla malo kasnije, sa najmlađom devojčicom. Božena Jarolimek-Ilić je govorila sve potrebne jezike i imala je sve potrebne papire, tako da se ona povremeno vraćala u Kosmajsku 7, da obilazi familiju, roditeljski dom, grobove, fabriku i radnje, donoseći i pomažući onoliko koliko je bilo moguće u ratnim danima. Danica je izabrala da nastavi da peva za austrijsku publiku, ali se preko Rade istovremeno povezala sa anti-fašististima u bečkom “podzemlju”.


Njih u Beču nije bilo malo, ali su bili jako progonjeni, tako da je to zahtevalo ogromnu koncentaciju. Prenosila im je izvesna pisma i poruke, a jednog dana, sredinom 1944, zamolili su je da kod sebe u velikom stanu, do daljnjeg, primi britanskog špijuna Kurta-Eriha Glaubera. Jevrejina rođenog u Beču, koji je radio za MI6, a bavio se otkrivanjem nacističkih, podzemnih fabrika za atomsko oružje. Logoraši su tokom 1943-44. iskopali velik broj tunela, hala i uređenih skloništa ispod austrijskih i nemačkih planina, jer su ih saveznički avioni već svakodnevno bombardovali. Uništenje tih postrojenja je, zato, bilo esencijalno za zaustavaljnje sumanutog razaranja svih oblika života na zemlji, a možda i cele planete.


Кнез Михајлова улица 1942. године


Prihvativši i skrivajući oficira MI6 pola godine, Danica i Rada Ilić su znale da se izlažu maksimalnoj životnoj opasnosti – i uradile su to. Jer je rat trajao već šestu godinu i, kako je izgledalo, ništa naciste unutar njih samih ne bi zaustavilo u nameri da sve na kraju odleti u vazduh.


Nastaviće se...





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"