FELjTON - Danica Ilić, zabranjena srpska operska pevačica - četvrti deo

Dahau su podigli odmah po dolasku na vlast 1933, i u njega su “spakovali” sve svoje intelektualce i umetnike, koji su se pobunili protiv “arijanizma” i nacističke diktature. Zapravo su svi logorski centri u Nemačkoj i Austriji, radom logoraša, podignuti još pre zvaničnog rata. U njima su pod smrtnom pretnjom domaći slobodni mislioci, muškarci i žene podjednako, Jevreji i Jehovini svedoci, gej žene, (muške gejeve su odmah ubijali), pa i jedna baronesa, inostrani pesnici i aktivisti, te rođena sestra francuskog predsednika de Gola, besplatno i mukotrpno gradili nemačku vojnu silu. Kategorisani najčešće kao “anti-socijalni” ili kao “politički protivnici”, za 12 godina “nacional-socijalizma” u Evropi (1933-45), logoraši su izgradili sve one brilijantne mašine, vozila, avione, municiju, S-bahn, U-bahn, puteve i infrastrukturu, koja i dalje stoji i radi, tunele, podzemne fabrike, nuklearno oružje i još ukupno 44.000 većih ili manjih logorskih kampova.

Od marta 1938, Nacional-socijalisti su počeli da se vozaju i po Austriji, koju su anektirali, na veliko zadovoljstvo mnogih Austrijanaca, ali ne svih. Danica je prvo živela u Berlinu, a od 1938. u centru Beča, gde je Adolf često dolazio, jer je bio Austrijanac, pa ga je to posebno uzbuđivalo. Tako da, su i ona i svi koji su hodali ulicama Beča tih dana morali da vide šta se sprema. Samo, čovečanstvo još nije bilo upoznato s dubinom monstruoznosti koju može da smisli i izvede ljudski um na novim, teškim drogama, koji su nemački hemičari destilovali i kristalisali do oblika koje imamo danas, a nacisti su ih prvi isprobali. Nekima se nije dopadala sva ta brzina i galama, kao na primer Göringu, koji je radije koristio već poznati relaksant heroin, “lek” koji je nemačka kompanija Bayer još 1895. lansirala kao lek protiv kašlja, a i svega ostalog. Njemu je svakodnevno, kao i Füreru, dolazila medicinska sestra.

Tek od jeseni 1939. i objave rata Poljskoj su logori počeli da se pune strancima, kategorisanim po “rasnim” standardima. Za sve vreme nacističkih logora Jevreji su činili 18-20% populacije, ali su oni naknadno žrtve oplakali kako treba, pa zato znamo najviše o njima. Jevreji su zaista bili na samom dnu fašističke hijerarhije i zato su imali najmanje šanse da prežive “radni kamp”. Ali je takođe poznato da su posebno u Austriji izrazito stradali oni “kojima je maternji bio neki slovenski jezik”. Die Österreicher su sa “svojim” Jevrejima “lako izašli na kraj”, a “ove” Slovene su već jako dugo “čekali na zicer”.

Srpska operska diva mešovitog porekla, koja kod “svojih” nije bila svoja, jer nije bila “cela”, a kod tuđih nije bila njihova, jer je bila Srpkinja, imala je 25 godina kad je zvanično eksplodirala ova “bomba”. Našla se u epicentru rajha, pevajući u državnoj kući, uz čiji se logo preko noći pojavio kukasti krst i obavezni otpozdrav “Heil Hitler!”, bez koga pismo nije ni moglo da se pošalje. U jednom takvom pismu, poslatog leta 1941. Danici u Beograd, gde je bila na odmoru, javlja se njen drug i kolega. Čitamo da se neko oženio, a nekome je umro otac, kao i da se njena majka Božena i dalje usrdno trudila da osigura bezbednost i poziciju svoje ćerke. Saznajemo da je direktoru opere poslala nekakav vredan dar, kojeg kolega još nije uspeo da mu preda, jer je “šef” još uvek na godišnjem odmoru. Nacisti su pismo otvorili, videli da je sve uredu, da ima olovkom dopisan potrebni otpozdrav, pečatirali kukastim krstevima i poslali dalje.

Пролеће 1941. године - почетак окупације Београда

  Situacija je bila vrlo delikatna. Danica je bila javna ličnost i nije mogla neprimetno da pređe granicu. Ako bi pokušala, ubili bi je na mestu ili bi je zaključali u logor. Najveći “protivnici arijanizma” bili su intelektualci, umetnici, žene i narodi “niže vrste”, a Danica je lagano mogla da se podvede pod sve te kategorije. Ako bi i uspela krišom da napusti Austriju, gde je mogla da ode?

U Ameriku su je pozvali tek posle rata, a od aprila 1941. je i Beograd bio pod okupacijom. Većina zemalja u okruženju su imale sopstvene fašističke vlade, Mađarska, Hrvatska, Bugarska i Italija, pa i Srbija. Beograd je uskoro “imao” dva sopstvena logora, Staro Sajmište i Banjicu, i stratište Jajince, pre svega za obrazovane, srpske intelektualce i umetnike, Jevreje, koji je bilo puno u Srbiji, pa Rome, domaće muslimane i druge “manje bele” ljude (osim Turaka, koji su bili saveznici sa Nemcima.)

Na Terazijama su posebno besili “neposlušne” građane, kao i o platane uz Bulevar kralja Aleksandra, ostavljajući ih tako danima kao “upozorenje”, tako da tu stvarno nije mogla da se sakrije. Do kraja 1941. je u Beogradu postalo opasnije nego u Beču, pogotovu za njih, mlade žene i “polutanke”, “mešanke”; ne zna se “čija” je. Ubrzo je u Beč ubrzo došla i Daničina sestra Rada, a njihova majka je došla malo kasnije, sa najmlađom devojčicom. Božena Jarolimek-Ilić je govorila sve potrebne jezike i imala je sve potrebne papire, tako da se ona povremeno vraćala u Kosmajsku 7, da obilazi familiju, roditeljski dom, grobove, fabriku i radnje, donoseći i pomažući onoliko koliko je bilo moguće u ratnim danima. Danica je izabrala da nastavi da peva za austrijsku publiku, ali se preko Rade istovremeno povezala sa anti-fašististima u bečkom “podzemlju”.

Njih u Beču nije bilo malo, ali su bili jako progonjeni, tako da je to zahtevalo ogromnu koncentaciju. Prenosila im je izvesna pisma i poruke, a jednog dana, sredinom 1944, zamolili su je da kod sebe u velikom stanu, do daljnjeg, primi britanskog špijuna Kurta-Eriha Glaubera. Jevrejina rođenog u Beču, koji je radio za MI6, a bavio se otkrivanjem nacističkih, podzemnih fabrika za atomsko oružje. Logoraši su tokom 1943-44. iskopali velik broj tunela, hala i uređenih skloništa ispod austrijskih i nemačkih planina, jer su ih saveznički avioni već svakodnevno bombardovali. Uništenje tih postrojenja je, zato, bilo esencijalno za zaustavaljnje sumanutog razaranja svih oblika života na zemlji, a možda i cele planete.

Кнез Михајлова улица 1942. године

Prihvativši i skrivajući oficira MI6 pola godine, Danica i Rada Ilić su znale da se izlažu maksimalnoj životnoj opasnosti – i uradile su to. Jer je rat trajao već šestu godinu i, kako je izgledalo, ništa naciste unutar njih samih ne bi zaustavilo u nameri da sve na kraju odleti u vazduh.

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: