detalj slike: Ilija Šaula, horizont

VELIKA VEDRINA DRAGANE LEKOVIĆ

 

(Dragana Leković: Velika vedrina, Nagrada „Gordana Todorović“ za 2018, CTKS, Svrljig, 2019)

Između stihova prve i poslednje pesme zbirke Velika vedrina, stala je nevelika i dugo ispisivana knjiga beogradske pesnikinje Dragane Leković –  knjiga koja u vremenu hiperprodukcije poezije predstavlja pravo otkriće posebnog i drugačijeg lirskog izraza negovanog od osamdesetih godina do današnjih dana. Čitav ovaj period bio je potreban pesnikinji da napravi korak ka svojevrsnom sabranju svojih pesama. A to sabranje izrodilo je visoku duhovnost, sažet izraz, tananost emocije i originalnost u izboru teme za knjigu naslovljenu Velika vedrina motoom pozivajući čitaoca na „daleko putovanje“: „Proštavajte! Daleko putujem!“ (Blaženi Teodor Novgorodski).

Otuda je i prva pesma, sa obraćanjem Teodoru, svojevrsna indirektna molitva upućena preko posrednika između zemaljskog i nebeskog sa osnovnom idejom čovekovog životnog puta koji se prelazi „samo trčeći/ i samo hodeći/ i samo klečeći/ .../ dok ne istrošimo kolena/ i ne batalimo kofere“. Poslednjim stihovima pesme „Vele da si jurodiv“ inicirana je mogućnost izbora čoveka na pomenutom putu: trošnost/ prolaznost i odustajanje. Time će biti ispisane sve naredne pesme zbirke do poslednje u kojoj saznajemo da je lirski subjekat ove poezije otkrio i treću mogućnost završetka puta: obalu Velike vedrine.

Kada čitalac u pesmi „Velika vedrina“ uoči molitveni žanr, kada naiđe na pesmu koja nosi naslov „Tužbalica“ ili „Poslanica Đorđu Dragoviću“ ili iščita pesme koje ritmički podražavaju naš narodni usmeni melos, uzimajući u obzir teške emocije tuge, melanholije i očajanja na koje nailazi iz stiha u stih knjige, ne može se oteti utisku da je cela zbirka pesama izvesni plač nad ljudskom sudbinom u kojoj je telo izloženo smrti (prirodnoj, ubistvu ili samoubistvu). S tim u vezi uočavamo da Dragana Leković za predmet Velike vedrine uzima njenu suprotnost, tamu i mrak izvesne „kuće straha“ u kojoj, nadrealističkim slikama, samo na momente dozvoljava čitaocu da sazna i dozna šta se zaista zbilo, da li se uopšte nešto dogodilo ili se radi o subjektivnom unutrašnjem osećaju i percepciji stvarnosti.

Da se zapaziti jedna interesantna crta Lekovićevkinog pevanja koja je kontrast pevanju Gordane Todorović čiju je nagradu ponela. Opšte je poznato da se pomenuta pesnikinja klonila upotrebe reči koje u srpskom jeziku ne služe za imenovanje lepog (u konkretnom ili apstraktnom smislu), dok kod Dragane Leković nemamo ovakav otklon već se često susrećemo sa leksikom koja nas drži napetim i traži našu svest o telesnom stradanju čoveka što je gotovo u skladu sa jurodivošću koja, stiče se utisak, pomenuta u naslovu prve pesme nadalje obeležava celu zbirku, ali tako da bezumništvo, bestidništvo, tihovanje, molčalništvo, neartikulisani glasovi i glosolalija dobijaju i funkcionalno mesto u pesmama ove zbirke. U takvom kolopletu „preklanih zvukova“, krkljanja, vrištanja, „zapišanih mesta“, „krvavih krpa“, „grozničavog dana“, „mrtve prirode“, vradžbina, plača, halucinacija, stanja između sna i budnosti, „kruga krvavog“, „zamrle ptice“, „očerupanog parka“, jeze, njištanja, „lajanja praznine“, izlučevina, „crnih noktiju“, robije, nemoći i tome slično, živi svet zbirke Velika vedrina, dvoje neimenovanih lirskih subjekata, muškarca i žene, čiji će se glasovi smenjivati u pesmama. Ta smena raznorodnih lirskih subjekata odličan je primer Lekovićevkinog pregnantnog izraza i rada na pesmama u kojima se ne očitava muški ili ženski princip već oba čine sklad i prevode poeziju na jezik duhovnosti kojim se opeva skrivenost kosmopolitskog osećanja ljubavi i života u „malom prtljagu“ i odbacivanju svega što je spoljašnje tačnije socijalno prihvatljivo.

Za razliku od hronosa koji nije u prvom planu knjige, prostor je zastupljeniji i to kao „kuća straha/ kuća spasa“ čime je njegov paradoks na razini paradoksa cele knjige – minus-prisustvo vedrine, radosti, ljubavi i sreće znače osećaj odbačenosti, neugodnosti, nesreće i tuge. Zato je i pesma „Zid“ u kojoj se nižu opisi zida takva, kao što su takvi i svi ostali uglovi, kućni pragovi, kolibe, mesta, sobe, terase, krovovi, gradovi i kuće o kojima peva Dragana Leković. Metaforom kuće koja je između ostalog i simbol projekcije duše domaćina i domaćih u njoj, pesnikinja postiže prikazivanje destruktivnih stanja čovekove psihe između zaumnosti, kolektivnog nesvesnog i religije („velike vedrine“). Stoga je i zbirka zatvorena istim motivom i željom da se čitav haos preobrati u sklad: „sačuvaj u meni jaje/ čuvarkuću jaje/ .../ da ja budem kuća/ čija se okna/ pred Tobom ne zatvaraju“. Očuvanjem i svesnošću o božanskoj iskri u čoveku, „jajetu“, božanskoj čestici ili, kod žene, zametkom budućeg života, smatra pesnikinja očuvaće se i duhovni svet čoveka otvoren za Boga i svetlost. Lirski subjekti ove poezije nisu dosegli tu svetlost sem što su stigli do obale vedrine i shvatili značaj molitve i božanskog za smiraj čovekove duše. Ostaje im povratak hajretizmu koji je, nažalost, u ovoj poeziji sasvim izostao.

Stavljajući pred sobom težak zadatak pevanja o teškim temama podvedenim pod imeniteljem „jurodivost“, Dragana Leković uplovila je u nepoznate književne vode i teme za koje nema prethodnike u našoj književnosti, ako izuzmemo srednjovekovnu književnost. Značaj njene poezije upravo je u kombinaciji starostavnih žanrova i njihovom korišćenju za progovaranje o modernim temama našeg društva i naroda, ali tako da u značajnim metaforama i simbolima čitalac samo naporom može doći do razumevanja poezije koja, zapravo, peva o onome što nije česta tema savremenog čoveka – o njegovom ispovedanju i pokajanju. Ispisane takvim tonom kao da opisuju kovitlac haosa u kojem je duša zbog svog (prvobitnog) greha, pesme Velike vedrine otvaraju metafizičke prostore opominjući da iza zatvorenih vrata čovekovog tela živi i diše jedan poseban svet u večitoj raspolućenosti sa onim što vidi van i večitom borbom da osvetli i sebe i druge svojom unutrašnjom božanskom iskrom, tajnom velike vedrine.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: