NA BULEVARU BESMISLA

Vladimir Radovanović: Euforija i pad (kišnih kapi), Slovensko slovo, Beograd, 2021.

 

Nakon tri knjige kratkih priča: Nedovršeno (2016), Ples žene leptira (2018) i Taština praznine (2019), Vladimir Radovanović objavio je novu knjigu Euforija i pad (kišnih kapi) o kojoj kaže da je njegovo „poslednje objavljeno delo nastalo kao plod teških i mučnih dijaloga sa književnim alter egom Viktorom Dismasom“. O sebi ovaj autor naglašava: „Pisanjem se bavim iz potrebe da osmislim besmisao, kao i da budem glas mnogih nevidljivih ljudi. Ne volim svrstavanje u određene književne pravce, ali za sebe mogu reći da sam jedan od utemeljivača depresivizma, zajedno sa uvaženom koleginicom Marijom Klipom.“ To je i linija celog jednog mogućeg programskog čitanja njegovih kratkih priča koje su satkane od namerne nedovršenosti, taštine, praznine, a sada i euforije i pada (kišnih kapi).

Euforija je percepcija ekstremne sreće, ekscesivnog optimizma i povećane motorne aktivnosti, stanje svesti koje se najčešće izaziva psihoaktivnim supstancama. U novoj knjizi Radovanovićevih priča, euforija je izraz suprotan depresiji, ali sada sa blagim prelazom na moguće smirenje, jer pad (kišnih kapi) inicira pad takve svesti, ali pod uticajem spoljašnjih faktora od kojih je kiša poznata kao jak subjekat koji različito može uticati na mentalnu svest ljudi: razdražljivo ili pak umirujuće. Otuda su i priče ove knjige idejno situirane između svega i ničega, one jasno prepoznaju formu oblika, ali tragaju za suštinom što je sjajno prikazano u lirski visoko oplemenjenoj priči „Sve (Ništa)“:

„Sve-ništa suštinu nikad nije menjalo, menjala se forma. Sve-ništa živelo je u oblicima neiskazanih obećanja. Sa pregršti nade, sve-ništa umiralo je sa svakim nestalim zrakom...

Sve-ništa nikad niko nije video. Ono nije imalo oblik, jer u igri reči, ni reči nisu postojale. Sve-ništa je svaki put umiralo kao što zvezde se gase...“

Sve-ništa je kovanica koja metaforički opisuje svet u kojem živimo, u kojem je jedino ostala nada kao ona nit spasa koja nas drži u svetovima sopstvene praznine, da ne podlegnemo besmislu i ugasimo zvezde. Ukoliko je Oliver Janković u predgovoru knjizi zapazio da se ona može opisati nokturnom, svakako možemo dodati da je ona u mnogim svojim segmentima i ponoćni sonet, što je analogno već navedenom, što samo po sebi ukazuje na jednu jako važnu odliku Radovanovićevih priča, a to je izuzetna liričnost koja nosi estetski sloj knjige i priziva na uranjanja u njen svet koji je bezmalo sličan poeziji. Ako su nekada davno na pesimizam epohe ukazivali u svojoj poeziji srpski modernisti sa početka 20. veka, sada su besmisao, potraga za identitetom, depresija i tumaranje u mraku postali predmet pripovedača s kraja 20. i početka 21. veka i to je ona linija književnosti u koju ćemo svrstati i knjigu Vladimira Radovanovića. Ali ono što posebno ostavlja utisak jeste sjajan poetski momenat koji mnoge fragmente unutar priča može da izdvoji kao zasebne celine pa da oni ponovo imaju istu moć i istu vrednost kao i kada ih sagledavamo u kontekstu samih priča i u kontekstu koherentnosti cele knjige.

Piščev alter-ego Viktor Dismas na raskršću ulica besa i mržnje pobeđuje sebe u noćima mesečevih tamnih strana, on preživljava „zenit, planinski vrh sopstvenog ništavila, gde korak nazad ne postoji, a korak napred je survavanje“. Besmisao je oličena u Nikome, bezimenom čoveku koji smo svi mi pre ili kasnije, u njegovoj neodređenosti koja je samo mesto uranjanja ovih priča, kao što su to i ostale neodređene zamenice: ništa, sve, nikoga, neko, to... Kada bi se ove reči mapirale na stranicama Euforije i pada (kišnih kapi) videlo bi se kako se dosledno ponavljaju čime je i leksičkim fondom u potpunosti opravdana ideja knjige.

Ova zbirka priča mogla bi se opisati fragmentom iz same knjige:

„Obimna knjiga, kasno nastajala, prepuna obrisanih obrisa, bila bi obimnija, da je u svesnoj ništavnosti, započeo taj mukotrpni hod. Ponavljale su se rečenice, i slova su preslikano beležena. Sve, baš sve, od prvog stidljivo zapisanog gorkog ukusa, bivalo je slično ako ne i preslikano. Mnoštvo, mnoštvo zbrkanih misli, pritisnutih bolova, krivudave putanje nemoći i iznova, i iznova...“

Idejni sloj tako dobija svoj puni izraz u mnogim delovima knjige i time je dokazana virtuoznost pripovedača da hipotetički svet prevodi u jezički fond stvarnog sveta brišući granice između ova dva, ali i brišući granice između osećanja unutrašnjeg junaka i implicitnog autora knjige.

Ukoliko smo na početku ovog teksta postavili pitanje da li je kiša u naslovu knjige motivator smirenja ili razdraženosti, odgovor dobijamo u istoimenoj priči: „Kiša pada, danima, nervozan je... Preslikani dani, ponovljene radnje, rutina kaveza, paranoja, ludilo...“ Dakle, kiša razdražuje, uznemirava, dopunjava osećaj sivila i besmisla. Povećava depresiju. Grad je prostor u kojem se brišu obrisi. Njime koračaju bezimeni, na bulevaru besmisla: „Širok je, dug bulevar besmisla. Teško je, u jednom hodanju, u jednom danu prepešačiti ga. I nikada se putovanje ne završava. Iznova i iznova, kroz gustinu najezde praznine, možeš tragati. Juče, danas, sutra... Beskonačno, a omeđeno.“ I to je još jedan od izvanrednih opisa u knjizi koje možemo iskoristiti da opišemo i naša zapažanja, da se ova knjiga u jednom dahu može pročitati, ali da se putovanje kroz njene rečenice i misli ne završava. Ono se iznova i iznova inicira novim čitanjem, kroz gustinu najezde leksičke i idejne punoće, kroz koju se može tragati juče, danas, sutra, za pitanjem smisla postojanja čoveka... Zašto? Zato što od bulevara besmisla vodi: „Široki sunčani put. Pružio se u beskraj...“

 Stoga, zato što je moguće baš ovim putem krenuti, zato što se zvezde neće ugasiti, zato što nas nada oslikana u širokom sunčanom putu spašava, zato što beskraj nikada neće biti omeđen, euforija može doći kao kontrast depresiji, kao moguće spasenje, kao krik bezimenih i nevidljivih da progovore o onome što ih duboko zakopano u mračnim predelima svesti, iskreno boli i traži svoje oslobođenje i izlečenje. U tom smislu, pripovedač Vladimir Radovanović bavi se teškim temama na samo sebi svojstven način, donoseći jednu izuzetnu knjigu srpskoj književnosti. U ovim pričama nema narativa u onoj meri u kojoj to očekujemo od pripovedačkog teksta, narativ treba da otkriju ili naslute sami čitaoci. Nadamo se da će se i Radovanovićev roman u fragmentima pojaviti kao nastavak njegovih literarnih svetova koje vredi otkrivati, a za koje možemo slobodno da potvrdimo da će svakim svojim objavljivanjem jednako skrenuti pažnju čitalaca i naći mesto među njihovim omiljenim knjigama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: